Državni tužilac Pam Bondi/Ben Curtis/Ap

Sukob bez strategije završetka

Rat koji su pokrenuli Donald Tramp i Benjamin Netanjahu sve više pokazuje karakteristike loše osmišljene geopolitičke avanture. Uprkos retorici o vojnoj nadmoći i uspehu na terenu, ključni elementi strategije ostaju nejasni — od razloga za ulazak u sukob, preko konkretnih ciljeva, do plana njegovog okončanja. U međuvremenu, odgovor Teherana ne samo da je neutralisao početne prednosti, već je čitav region gurnuo u dugotrajan i neizvestan konflikt.

Za to vreme Tramp pokazuje nemoć i kroz svoje jučerašnje obraćanje naciji, dugačku logoreju američkog predsednika svetski mediji stavili su — u red ili dva. Više prostora dali su  Trampovoj odluci da smeni državnog tužioca Pam Bondi — jer nije dovoljno napadala, inkriminisala i istraživala njegove protivnike, ali ga nije ni dovoljno efikasno zaštitila od njegovih kriminalnih aktivnosti povezanih sa aferom „Epstajn“.

Da je kojim slučajem on lider u jednom delu Evrope, Tramp taj problem ne bi imao. Ovako, u SAD, gde neka demokratska svest postoji i gde državne službe pružaju otpor svakom pokušaju ograničavanja profesionalnog rada i sloboda — svaki američki predsednik koji je slab dokazuje da je jak tako što ide u rat.

Iranska Skupština stručnjaka, versko telo koje bira vrhovnog lidera Islamske Republike/AA

Pogrešna procena: kako je Iran iznenadio protivnike

Osnovni problem američko-izraelskog pristupa leži u pogrešnoj proceni iranskog sistema. Očekivalo se da će kombinacija vazdušne i pomorske sile brzo slomiti otpor i otvoriti prostor za unutrašnju destabilizaciju režima. Međutim, Iran je reagovao daleko organizovanije nego što se pretpostavljalo, odgovarajući istovremeno na više frontova kroz napade na američke baze u Persijskom zalivu, direktne udare na izraelske ciljeve, kao i delimičnim zatvaranjem Ormuskog  moreuza, čime se globalno tržište energenata značajno uzdrmalo.

Takva koordinacija jasno je pokazala da Teheran nije nespreman akter, već da poseduje sistem koji je godinama građen upravo za ovakav scenario.

Unutrašnja snaga režima uprkos krizama

Iran je u rat ušao opterećen ozbiljnim unutrašnjim i spoljnim pritiscima, uključujući talas protesta i međunarodnih kritika, kao i slabljenje regionalnih saveznika poput Hamasa i Hezbolaha, dok je dodatni udarac predstavljalo i urušavanje pozicije Bašar al-Asada u Siriji.

Ipak, spoljašnja intervencija proizvela je efekat suprotan očekivanjima, jer je režimu omogućila da konsoliduje unutrašnje redove i aktivira dugoročno građene mehanizme opstanka — zasnovane na spoju ideološke mobilizacije, pragmatične fleksibilnosti i snažno ukorenjenog bezbednosnog aparata.

O neverovatnoj obnovi proiranskog Hezbolaha i njihovom destruktivnom učinku na današnji Izrael, saznajte sve u linkovima na kraju  teksta.

Retko spominjana iranska regularna armija „Arteš“, dvostruko brojnija od IRGC (blizu 300.000 vojnika)

„Mozaik odbrana“ kao ključ opstanka

Jedan od ključnih razloga iranske otpornosti jeste asimetrično ratovanje, odnosno strategija „mozaik odbrane“, koja podrazumeva decentralizovanu komandnu strukturu i sposobnost sistema da funkcioniše i nakon gubitaka u vrhu i sa relativno oskudnim resursima u odnosu na protivnika. Umesto direktnog sudara sa nadmoćnijim protivnikom, Iran obilato koristi pomenute asimetrične metode ratovanja, prilagođavajući se slabostima protivnika kroz precizne udare dronovima i raketama, uz stalnu reorganizaciju resursa na terenu. Ovu strategiju u određenom stepenu dodatno osnažuje i podrška Rusije i Kine kroz dotur određene tehnologije za iransku namensku proizvodnju, ali i relevantnih i pravovremenih obaveštajnih podataka.

Rat iscrpljivanja: bez brzog pobednika

Sve ukazuje na to da je sukob prešao u onu fazu u kojoj nijedna strana ne može lako ostvariti odlučujuću pobedu. Iran je odlučan da spreči poraz po svaku cenu, dok između SAD i Izraela postaju sve vidljive razlike u pristupu i ciljevima, pa Vašington sve više naginje diplomatskom rešenju, dok Tel Aviv insistira na potpunom slabljenju iranskog režima.

Iranski udari na bazu SAD u Bahreinu/AA

Diplomatski izlaz kao jedina realna opcija

Kako vojna pobeda postaje sve manje verovatna, raste pritisak za političkim rešenjem kao izlazom za nametnuti rat. Za Trampa nastavak rata nesumnjivo donosi ozbiljne političke i ekonomske rizike koji se ogledaju kako u rastućim troškovima sukoba u vidu ekonomskog, pa i psihološkog pritiska na američko građanstvo, o čemu više možete saznati — ovde, tako i na istovremeni pad podrške među biračima. Istovremeno, produžavanje sukoba vodi i sve većoj destabilizaciji globalnog tržišta energenata sa posledicama po čitavo stanovništvo planete, stavljajući SAD u poziciju u kojoj mu okretanje leđa i otkazivanje očekivane saradnje — demonstrira sve veći broj saveznika.

S druge strane, Benjamin Netanjahu ostaje čvrst u nameri da eliminiše iranski režim kao regionalnog aktera. Ipak, sve je izvesnije da rat neće biti završen na bojnom polju, već da pregovori ostaju jedini održivi put ka deeskalaciji.

Iran jača kroz sukob?

U takvim okolnostima sve je uočljiviji paradoks da Iran, bez obzira na ishod, može izaći iz ovog sukoba strateški ojačan. Njegova sposobnost da izdrži pritisak, prilagodi se i odgovori asimetrično — snažno dovodi u pitanje tradicionalne vojne doktrine Zapada i pokazuje granice klasične vojne nadmoći. U tom kontekstu, ključna odgovornost za okončanje konflikta upravo pada na Vašington, koji jednostavno mora preuzeti inicijativu i usmeriti sve monarhističke saveznike ka kompromisu, a posebno Izrael.

Korisni linkovi

• Zašto je napadnut Iran: sudar interesa SAD, Kine, Rusije, ali i Evrope sa dna savremene geopolitike
• Epštajnova senka nad Belom kućom: Dva predsednika, jedan princ i dosijei i pitanja bez odgovora
• Afera Epstajn: Mreža moći, kompromata i verovatne uloge obaveštajnih službi
• Neverovatan oporavak proiranskog Hezbolaha u Libanu: uništavanje izraelskih tenkova Merkava i žestoka cenzura u Izraelu
• Asimetrični rat: Borba Davida i Golijata trese Bliski istok – Iran i Hezbolah na nogama