Sjedinjene Države i Iran pristali su da nastave pregovore uprkos rastućoj vojnoj napetosti i sve jasnijim razlikama oko budućeg nuklearnog sporazuma. Sledeća runda razgovora biće održana u četvrtak u Ženevi, potvrdio je ministar spoljnih poslova Omana Sajid Badr bin Hamad bin Hamud Albusaidi, čija zemlja posreduje u procesu.

Teheran je uoči sastanka najavio da će pripremiti nacrt novog sporazuma u roku od nekoliko dana i predati ga američkoj delegaciji. Iranski ministar spoljnih poslova Seied Abas Aragči ponovio je da je Iran spreman na kompromis, ali isključivo u okviru „miroljubivog nuklearnog programa“ i uz ukidanje američkih sankcija.

Iranski ministar spoljnih poslova Aragči, neumorni pregovarač kome je avion postao dom

Teheran: spremni smo za dogovor, ali i za odbranu

Aragči je naglasio da je moguće postići sporazum „bolji od onog iz 2015. godine“, uz manje tehničkih detalja i fokus na osnovne garancije: mirnodopski karakter nuklearnog programa i ukidanje sankcija.

Istovremeno, upozorio je da Iran zadržava pravo na samoodbranu ukoliko bude napadnut.

Predsednik Irana Masoud Pezeškijan ocenio je da su poslednji kontakti sa SAD „ohrabrujući“, ali je dodao da je Iran spreman za svaki scenario, uključujući i vojnu eskalaciju.

Američki zahtevi i nerešene tačke

Vašington insistira na:

– potpunoj zabrani obogaćivanja uranijuma,

– uklanjanju postojećeg obogaćenog materijala,

– ograničenju iranskih raketnih kapaciteta,

– smanjenju podrške regionalnim saveznicima Teherana.

Svi navedeni zahtevi su za Iran i više nego teški, što objašnjava zašto pregovori napreduju izuzetno sporo uprkos diplomatskom i vojnom  pritisku. Posebno su dva poslednja zahteva Trampove administracije i više nego neostvariva za Iran, jer direktno utiču na iransku moć odvraćanja (raketni kapaciteti), ali i na unutrašnju, pa čak i spoljašnju reputaciju regionalne sile. Istovremeno, iranskoj strani se ne nudi nikakva bezbednosna garancija naročito u kontekstu izraelskih mogućnosti za neometano dejstvovanje po Iranu.

Nosač aviona SAD

Vojno gomilanje SAD: samo pritisak ili i priprema?

Dok se pregovori najavljuju kao „pozitivni“, američke vojne aktivnosti šalju drugačiju poruku. U vazdušnoj bazi Muvafak Salti u Jordanu raspoređen je neuobičajeno veliki broj borbenih i transportnih aviona, a slična pojačanja primećena su i u drugim bazama širom regiona.

Dve udarne grupe nosača aviona već su u istočnom Mediteranu i Persijskom zalivu.

Prema informacijama iz američkih vojnih struktura, operativna spremnost za napad bila je dostignuta još u petak uveče — ali naređenje nije stiglo. Tramp je navodno davao prednost diplomatiji. Imajući u vidu da mu blef i laži nisu strane, kao i da je prošle godine već napao Iran samo koji sat nakon laži da još nije doneo tu odluku i da će razmisliti u danima koji slede,  čime je pojačao efekat iznenađenja za iranski državni vrh, nije nemoguće da se napad dogodi i usred nekog sastanka pregovaračkih misija u Ženevi.  Usput, možda i u tom duhu, interesantno je da pojedini izvori na Zapadu tvrde da postojeći efektivi SAD upućeni u kritični region, zapravo nisu dovoljni za duže ratovanje od nedelju dana.

Naravno, kopneni efektivi praktično i ne postoje za odgovarajuću invazionističku akciju, ali vazdušni i raketni imaju neuporedivo veći kapacitet već sada, uz metodičnu („slojevitu“) upotrebu.

Potpredsednik SAD Džej Di Vens sa suprugom indijskog porekla, Ušom Vens

Unutrašnje podele u Vašingtonu koče odluku

Upravo tu počinje politička drama u SAD. Deo administracije predsednika Donalda Trampa snažno se protivi vojnoj eskalaciji. Među najglasnijima su Tulsi Gabard i Džej Di Vens, koji upozoravaju da bi rat sa Iranom bio politički i strateški katastrofalan.

Prema navodima iz Vašingtona, dva visoka zvaničnika upozorila su predsednika da bi napad na Iran pred izbore bio „političko samoubistvo“. Rezultati internih istraživanja javnog mnjenja navodno pokazuju da bi američki gubici u ratu dramatično narušili podršku administraciji.

Sa druge strane, Marko Rubio — kao svojevrsni predstavnik starog dela duboke države, po svoj prilici zadužen za nadgledanje Trampa i održavanje tvrde linije — snažno zagovara oštriji pristup i smatra da je vreme za odlučnu akciju.

Tramp između pritisaka i političkog rizika

Predsednik se, prema dostupnim informacijama, nalazi pod snažnim pritiskom različitih interesnih grupa, uključujući i one koje zagovaraju agresivniji kurs prema Iranu. Ipak, nekoliko faktora ga trenutno odvraća od napada:

– upozorenja vojnog vrha o mogućim američkim gubicima,

– strah od dugotrajnog rata bez jasnog ishoda,

– politički rizik uoči izborne godine, a 2026. to upravo jeste.

Bira se kompletan Predstavnički dom u Kongresu (svake dve godine), kao i trećina Senata. Vojni neuspeh u eventualnom sukobu sa Iranom ili makar i samo ograničen uspeh, bili bi poražavajući za republikance i Trampa lično.

Takođe, iako to deluje pomalo neočekivano u eri napredne tehnologije, u vojnoj praksi period bez mesečine i dalje se smatra najpovoljnijim za vazdušne operacije. Zbog toga se u pojedinim krugovima, kao i u medijima, ranije spekulisalo da bi napad mogao biti izveden tokom prethodnog vikenda — ali kako se to nije dogodilo, sledeći „prozor“ bio bi sredinom marta.

Ministar odbrane Jermenije Suren Papikjan i njegov domaćin načelnik štaba iranskih oružanih snaga general-major Mousavi

Mogući izlaz: diplomatski manevar

Postoji i scenario koji bi omogućio deeskalaciju bez gubitka političkog kredibiliteta: da Vašington objavi kako se Iran saglasio sa ključnim američkim zahtevima, iako bi u praksi to bio kompromis koji Teheran već nudi. Takav potez bi omogućio Trampu da predstavi rezultat kao diplomatsku pobedu, a da se izbegne rat.

Međutim, nije izvesno da bi sve regionalne sile podržale takav pristup, niti da bi tvrda struja u Vašingtonu odustala od pritiska.

Za to vreme iranska diplomatija ima pune ruke posla i reklo bi se da radi u dobrom smeru. Pored niza već održanih sastanaka sa najbližim zemljama poput Kine, Rusije, kao i nizom zalivskih monarhija kojima rat nikako ne ide (izvoz nafte iz Zaliva, turizam), sastanci se dogovaraju i kontakti održavaju i sa afričkim zemljama, ali i azijskim, potpuno nevezano za njihovu veličinu i značaj u svetskim okvirima, što je pristup koji bi trebalo da prati svaka ugrožena ili okupirana zemlja i njena administracija.

Danas je u zvaničnoj poseti Teheranu bio i jermenski ministar odbrane Suren Papikjan, potvrđujući podršku Jermenije iranskoj republici. Shvativši da UN nemaju niti volje, ali ni nekadašnje alate za operativno i celishodno delovanje, Iran je prešao na pojedinačnu diplomatiju u punom obimu.

Irački ministar spoljnih poslova Fuad Husein  (desno) i specijalni izaslanik SAD za Siriju Tom Barak, Bagdad

Pregovori traju, ali senka rata ne nestaje

SAD i Iran ulaze u novu rundu pregovora sa jasnim razlikama, ali i sa sve većim ulogom. Diplomatski kanali ostaju otvoreni, ali vojno gomilanje i unutrašnje podele u Vašingtonu čine situaciju nepredvidivom. Više o svemu možete saznati upravo – ovde.

Iran želi sporazum koji garantuje pravo na mirnodopski nuklearni program i ukidanje sankcija. SAD žele širi paket ograničenja. Ni jedna strana ne želi da prva popusti, ali obe znaju da bi rat bio katastrofalan.

U ovom trenutku, najrealniji scenario je nastavak pregovora uz paralelno održavanje vojnog pritiska. Da li će to dovesti do kompromisa ili do greške koja može zapaliti region — zavisi od političkih kalkulacija u Vašingtonu i spremnosti Teherana da prihvati minimalni zajednički imenitelj.

Sledeći iransku logiku, čak su i SAD pokrenule diplomatsku ofanzivu. Trampovi izaslanici putuju po regionu, pa je tako juče u Bagdadu gostovao specijalni izaslanik SAD za Siriju, Tom Barak, koji se sastao sa iračkim ministrom spoljnih poslova Faud Husinom, a od koga je dobio ono što zapravo dobijaju na svim adresama gde se SAD pojave sa svojim ratnim idejama ― očekivanja Iraka za mirno i diplomatsko rešenje, umesto onog ratnog.

Nezvanično, čak je i Britanija odbila zahtev SAD da se baze na njihovoj teritoriji koriste za eventualnu vojnu operaciju protiv Irana.