Sjedinjene Države su najavile povlačenje svojih poslednjih vojnika iz Iraka, tačno 23 godine posle invazije koja je oborila Sadama Huseina. Italija je u utorak, 29. septembra, već završila potpuno povlačenje svojih trupa posle 12 godina prisustva, dok je datum 30. septembar zvanično određen kao kraj koalicione misije protiv Islamske države i NATO misije u zemlji. Iračka vlada slavi to kao povratak "punog nacionalnog suvereniteta" – ali povlačenje ostavlja otvoreno pitanje šta će biti sa moćnim, prorežimskim paravojnim grupama vezanim za Iran, koje odbijaju da se razoružaju, dok deo iračke teritorije ostaje van kontrole Bagdada.

Italija završila povlačenje, SAD slede 30. septembra

Italijansko ministarstvo odbrane saopštilo je da je u utorak povučen i poslednji italijanski vojnik iz Iraka, čime je okončano 12-godišnje vojno prisustvo te zemlje. Italijanske snage učestvovale su u američkoj operaciji Inherent Resolve protiv Islamske države i u NATO misiji u Iraku, nekombinovanoj savetodavnoj misiji. Rim je većinu osoblja povukao još u martu 2026, posle vazdušnog udara na vojnu bazu u Kurdistanu tokom noći.

„1. oktobar biće novi dan u istoriji iračke države, sa zemljom oslobođenom svakog stranog vojnog prisustva i potpunim nacionalnim suverenitetom nad sopstvenom teritorijom", izjavio je iračk premijer Ali al-Zaidi.

Ta izjava nije sasvim tačna – Turska i dalje drži više vojnih baza u planinama autonomnog Kurdistanskog regiona, uperenih protiv Radničke partije Kurdistana (PKK). Bašika, baza koju Turska najavljuje da preda Bagdadu, samo je jedna od njih i to najudaljenija od turske granice – ostale ostaju. Dvoje italijanskih karabinjera takođe ostaje u zemlji, u okviru misije Evropske unije EUAM Irak, koja radi uz saglasnost iračke vlade.

Paravojne grupe slave, ali odbijaju da se razoružaju

Povlačenje američkih trupa prvobitno je bilo direktno uslovljeno razoružavanjem paravojnih grupa van kontrole države, koje su, otkad je oboren Sadam Husein, među najmoćnijim silama u zemlji. Al-Zaidi je prošle nedelje najavio nov rok za njihovo razoružavanje ili prelazak pod direktnu državnu kontrolu – 30. jun 2027. Najmoćnije od tih grupa – Kataib Hezbolah, Harakat al-Nudžaba i Kataib Sajid al-Šuhada – već su poručile da to neće prihvatiti.

„Za neke od tih grupa postoji realna mogućnost da se razoružaju i integrišu u državu, jer njihove vođe vide sopstvenu političku budućnost. Za druge grupe, čiji je raison d'être borba za iranski politički projekat u regionu, nema razloga da se razoružaju ili integrišu, pa će iračka država imati mnogo teži posao s njima", ocenio je Hamze Hadad, saradnik Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR).

Većina ovih grupa formirana je 2014, posle poziva šiitskog verskog vođe Ali Sistanija da se narod mobiliše protiv Islamske države, i zvanično su deo Snaga narodne mobilizacije (Hašd al-Šaabi), ali su u praksi nezavisne i uglavnom lojalne Iranu. Tokom američke okupacije i rata protiv Islamske države, ove grupe su, prema navodima organizacija za ljudska prava, odgovorne za ubistva, otmice i mučenje hiljada Iračana, kao i za gušenje prodemokratskog pokreta Tišrin 2019. godine. U poslednjim godinama, deo njih se udružio pod imenom Islamski otpor u Iraku, sa ciljem gađanja izraelske i američke imovine povodom rata u Gazi.

Pristalice tih grupa najavile su za sredu okupljanje ispred medijske direkcije Snaga narodne mobilizacije radi proslave povlačenja američkih trupa, opisane kao "prvi godišnji festival" – uz poruku da je do njega došlo "zahvaljujući krvi mučenika".

Zašto baš sada: senka rata sa Iranom

Povlačenje se odvija dok besni izraelsko-američki rat sa susednim Iranom, zbog čega je Vašington pojačao pritisak na iračku vladu da stavi pod kontrolu proiranske oružane frakcije. Državni sekretar SAD Marko Rubio prošle nedelje je upozorio da Iraku preti "balkanizacija" ukoliko država ne uspostavi kontrolu nad naoružanim frakcijama, dok Vašington sve otvorenije upozorava Bagdad da ne produbljuje veze sa Teheranom.

„Za vojsku i bezbednosne snage, moguće je da će doći do sukoba sa milicijama, a to je veoma, veoma opasna stvar – uticaće na ekonomiju, uticaće na bezbednost u celom Iraku", upozorio je Hišam al-Mozani, aktivista organizacije za ljudska prava al-Amal, ocenjujući da bi proces razoružavanja i integracije mogao da potraje oko pet godina, ako uopšte i počne.

Bivši komesar iračke Visoke komisije za ljudska prava Ali al-Bajati, koji danas živi u Švajcarskoj posle pretnji zbog svog rada na razotkrivanju kršenja ljudskih prava, izjavio je da nije optimista i da postoji realna mogućnost da se američke trupe u budućnosti vrate u Irak, baš kao što se to već jednom dogodilo 2014. Naglasio je da je moć oružanih grupa delom posledica toga što SAD, uprkos ogromnim budžetima, nisu uspele da izgrade profesionalne bezbednosne i vojne institucije u zemlji posle 2003.

Rat zasnovan na laži čije se posledice i danas osećaju

Ne treba zaboraviti da je invaziju 2003. Zapad izveo na osnovu tvrdnje da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje – tvrdnje za koju je posleratna istraga UN-ovog inspekcijskog tima, kao i sama američka komisija (Iraq Survey Group), utvrdila da je bila netačna, jer takvo oružje nikada nije pronađeno. Tadašnji generalni sekretar UN-a Kofi Anan je invaziju otvoreno nazvao nezakonitom, jer nije imala odobrenje Saveta bezbednosti. Rat i okupacija koji su usledili odneli su, prema različitim procenama, između 187.000 i preko 650.000 života, dok je ekonomija zemlje razorena, a institucije izgrađene pod okupacionim nadzorom nikada nisu stekle puno poverenje sopstvenog naroda. Zloupotrebe zatvorenika u Abu Grajbu, dokumentovane fotografijama američkih vojnika, ostale su jedan od simbola tog perioda.

U Srbiji mnogi u ovom obrascu prepoznaju poznatu logiku – teritorija razbijena stranom vojnom intervencijom, a potom prepuštena lokalnim institucijama uspostavljenim na okupiranom delu državne teritorije i pod stranim nadzorom, bez punog pristanka lokalnog stanovništva, nažalost, ali uz pristanak vlasti u zvaničnom Beogradu. NATO bombardovanje SRJ 1999, koje je usledilo bez odobrenja Saveta bezbednosti UN-a, i uprava koju su nad Kosovom i Metohijom potom preuzele UNMIK i KFOR, u Srbiji se, po nizu elemenata, doživljavaju kao "pelcer" ovom iračkom iskustvu.

Suverenitet koji je tek delimičan

Dvadeset tri godine posle invazije zasnovane na tvrdnji koja se pokazala netačnom, Irak formalno dobija natrag kontrolu samo nad delom sopstvene teritorije. Kurdistanski region ostaje autonoman, pod kontrolom sopstvenih partija i Pešmerge, van direktne vlasti Bagdada. Turska i dalje drži više vojnih baza u planinama tog regiona, dok ostaci Islamske države i dalje deluju u pustinjskim i planinskim oblastima zemlje. Uz to, desetine hiljada naoružanih ljudi lojalnih susednom Iranu odbijaju da se razoružaju. Tako rascepkana i pod tuđom kontrolom, po svemu će teritorijalna celovitost i suverenitet Iraka još zadugo biti pusti san tamošnjeg naroda.Kao i na mnogo drugim mesta diljem sveta gde je imperijalni Zapad sebi dao za pravo da zločini tamo gde je navodno njegov interes, a to su obično mesta rudnih bogatstava kao što je to i Kosmet.

Komentar možete ostaviti ispod teksta u delu za komentarisanje. Izbor korisničkog imena je slobodan, a anonimnost zagarantovana. Molimo vas da prethodno pročitate našu politiku privatnosti i pravila korišćenja. Komentarisanje je slobodno i poželjno. Ovo je i forum i mesto gde slobodno možete izneti svoj stav i uporediti ga sa stavovima drugih čitalaca portala.