U savremenoj geopolitici sve je manje prostora za iluzije stabilnosti, a sve više za strategije koje računaju sa krizom kao trajnim stanjem. Teza da Sjedinjene Države napuštaju klasične obrasce globalnog liderstva i prelaze na model „kontrolisanog haosa“ više ne deluje kao teorijski izazov, već kao okvir za razumevanje niza poteza koji redefinišu međunarodni poredak.

Postoji, da li i vredi: Generalna skupština UN

Od „tvrđave Amerike“ do projekcije sile

Nedavna evolucija američke strategije pokazuje jasan diskontinuitet. Od ideje o konsolidaciji zapadne hemisfere – svojevrsne „tvrđave Amerike“ – Vašington sve otvorenije poseže za instrumentima sile izvan sopstvenog neposrednog okruženja. Ta promena sugeriše da izolacionizam nije održiva opcija, čak ni u svetu koji se fragmentira.

U tom smislu, politika koja se ponekad opisuje kao hibrid između tradicionalne doktrine hemisferne kontrole i impulsivnijeg pristupa spoljne politike iz vremena Donald Trampa, danas dobija novu, sistematičniju formu. Njen cilj nije stabilizacija sveta, već upravljanje nestabilnošću.

Kolaps kao proces, a ne izolovani događaj

U središtu ove strategije nalazi se specifično razumevanje globalnog kolapsa. On se ne posmatra kao iznenadna katastrofa, već kao dugotrajan, kaskadni raspad međusobno povezanih sistema: ekonomskih, ekoloških i političkih.

Osnovna kontradikcija – između ograničenih resursa planete i neograničenih ambicija ekonomskog rasta – proizvodi svet u kojem se jedinstveni globalni poredak raspada na fragmente. Umesto univerzalnih pravila, nastaju zone stabilnosti okružene područjima trajne turbulencije.

Globalne institucije poput UN, gube kapacitet da upravljaju krizama, dok se države okreću primitivnijim oblicima geopolitike: kontroli teritorije, resursa i tokova energije. U takvom okruženju, pristup vodi, hrani i energiji postaje ključni faktor moći. Deluje srednjovekovski, zar ne…

Vol Strit, ulica banaka i najveće svetske berze NYSE

Ekonomska dezintegracija i politička radikalizacija

Raspad globalnih lanaca snabdevanja i slabljenje poverenja u finansijske sisteme dodatno ubrzavaju proces fragmentacije. Svet se kreće ka regionalnim blokovima, ali i autokratskom modelu vladavine, dok inflacija, dugovi i resursni pritisci destabilizuju nacionalne ekonomije.

Paralelno s tim, klimatske promene i migracije pojačavaju unutrašnje tenzije, otvarajući prostor za jačanje autoritarnih modela upravljanja i militarizaciju društava.

Političke slobode ustupaju mesto pitanju opstanka – nešto je što političke elite zatečene na vlasti obilato koriste za zbijanje redova i produžetak vladavine.

Nova američka strategija: „zajaši“ kolaps

U tom kontekstu, ažurirana američka strategija nacionalne bezbednosti deluje manje kao plan za sprečavanje krize, a više kao priručnik za navigaciju kroz nju. Ideja „jahanja kolapsa“ podrazumeva prihvatanje destabilizacije kao bogomdane – uz pokušaj da se iz nje izvuče maksimalna korist. Štaviše, ako kolaps ti proizvedeš — ti ćeš ga i „jahati“.

To znači očuvanje Sjedinjenih Država kao ostrva relativne stabilnosti, čak i po cenu dodatne destabilizacije drugih regiona. Osnovna premisa je jačanje uzdrmanog dolara. Dosadašnje svetske krize pretvarale su SAD u takvim trenucima — sigurnom lukom za prihvat svekolikog nacionalnog ili privatnog novca. I sa agresijom na Iran, dolar je ojačao, a novac iz zalivskih monarhija — pohitao je „na sigurno mesto“, u SAD.

Američka ogoljena agresija bilo gde i bilo kada, u glavama njenih producenata — put je za očuvanje dolara. Time i američku privredu koja diše dolarski vazduh koji joj dedolarizacijom tako mučki uskraćuju. Sve o tome saznajte upravo — OVDE.

Kina: nova nuklearna podmornica

Geopolitičko pregrupisavanje: saveznici i rivali

U novoj paradigmi, tradicionalni saveznici više nisu ravnopravni partneri. Evropa se posmatra pre svega kao ekonomski resurs, ali i stameni bezbednosni oslonac koji je u startu napravljen da bude poligon za sukob najpre sa SSSR-om, a onda i sa Rusijom.

Ukrajina je izuzetan primer američke strategije. Istovremeno, odnosi sa Kinom transformišu se u otvoreno takmičenje za tehnološku i tržišnu dominaciju. Međutim, Kina podiže i vojni ulog, o čemu više možete saznati upravo — OVDE. Nije lako ni SAD-u.

Bliski istok, nekada epicentar američke strategije, ulazi u novu fazu. Direktna kontrola iz nemoći, ustupa mesto indirektnim mehanizmima uticaja – vojnom (okolnom) prisustvu, pritiscima i manipulaciji regionalnim akterima. Oni, zalivske monarhije, u strahu od „republikanizacije“ svojih vladavina i gubitka privilegija i vlasništva nad resursima i narodom, postaju američko-izraelski vazali i verni presretači iranskih raketa.

Da su ih propustili ka Izraelu, Netanjahu bi živeo danas u Majamiju, a Izrael ne bi mogao da nastavi da ubija sve oko sebe. Istina, ti vazali su sada i sami uzdrmani —  nemogućnošću SAD da ih efikasno odbrani od iranskog raketiranja, a toliko novca i baza su im dali.

Igre prestola sa svetskom ekonomijom

Persijski zaliv: epicentar nove igre

Posebno značajna tačka jeste Persijski zaliv, gde se odvija složena geopolitička igra bez jasnih linija fronta. Kontrola nad energetskim tokovima ostaje ključni ulog, ali se odnos snaga menja.

Sjedinjene Države suočavaju se sa sve koordinisanijim otporom koji uključuje Iran, Kinu i Rusiju. Ova neformalna osovina ne nastupa nužno kao savez u klasičnom smislu, ali efikasno ograničava američki manevarski prostor.

Istovremeno, zalivske monarhije diverzifikuju svoje bezbednosne i ekonomske veze, sve manje se oslanjajući na Vašington i sve više balansirajući između globalnih centara moći. Još se krateri od udara iranskih raketa nisu ni ohladili od početka primirja, emir UAE je već posetio Kinu.

Tramp u Kongresu, aplauz onih koje je izabrao za politiku koju je izabrao/Win McNamee/Reuters

Dva puta pred Vašingtonom

Pred Sjedinjenim Državama otvaraju se dva strateška pravca. Prvi podrazumeva prihvatanje multipolarnosti i postizanje kompromisa sa Kinom i Rusijom, uz redefinisanje odnosa sa saveznicima. Drugi, ambiciozniji, ali i rizičniji — jeste pokušaj očuvanja pune dominacije u uslovima opadajućih resursa i rastućih troškova.

Vašingtonsku administraciju upravo na taj (drugi) scenario — guraju tamošnji poznati geopolitički jastrebovi: „Sjedinjene Države se suočavaju sa najopasnijim međunarodnim okolnostima od kraja Drugog svetskog rata, a možda i u svojoj istoriji.

Sve strašnija, autoritarna Kina ostaje odlučna da zameni Sjedinjene Države kao vodeću naciju u Aziji i na kraju u svetu. Potreba za efikasnom američkom velikom strategijom za suočavanje sa tom pretnjom, između ostalog, je u skladu s tim hitna. 

Oslanjajući se na velike strategije „primata“ (nadmoći) i liberalnog internacionalizma, velika strategija odlučnog globalnog liderstva je superiornija od svih drugih alternativa. Kao i primat, on potvrđuje važnost američke vojne moći, posebno moćnih instrumenata za odvraćanje i projekciju sile, da parira različitim pretnjama i brani Sjedinjene Države i njihove saveznike što je više moguće napred kako bi se očuvala povoljna ravnoteža moći u kritičnim regionima. 

Iako je trenutni politički pejzaž nepovoljan za odlučno globalno rukovodstvo, to je najbolja velika strategija za održavanje prosperiteta, poboljšanje bezbednosti i učvršćivanje legitimiteta Sjedinjenih Država kao moćne sile u međunarodnom sistemu. Kada se zemlja suoči sa implikacijama svog eksperimenta sa trampizmom, odlučno globalno rukovodstvo ponudiće najjasniji put ka oživljavanju američke snage.“

Problem ovog drugog pristupa leži u njegovoj unutrašnjoj kontradikciji: teško je istovremeno održavati globalnu vojnu prisutnost i smanjivati ekonomsko opterećenje. Ukoliko saveznici (EU) počnu da traže alternativne bezbednosne aranžmane, američki uticaj može se brzo istopiti. Zapravo, koliko god se u prvo vreme budu pozivali na (još uvek) neizostavnu bezbednosnu podršku (zbog koga??) starijeg prekookeanskog saveznika — toliko će „ispod žita“ nastojati da se od nje konačno i otkače, onog trenutka kada tehnološki, vojno, ali i kadrovski — budu sposobni za struktuisanu i operativnu vojnu saradnju unutar EU.

Zapravo, u tom smeru su već krenuli, o čemu više možete saznati upravo – OVDE.

Donald Tramp i Si Đinping

Između strategije i stihije

Koncept kontrolisanog haosa podrazumeva visok stepen sposobnosti upravljanja složenim i često nepredvidivim procesima. Iran je jedan od tih. Ali i granice apstiniranja Rusije i Kine. Zato, u takvim okolnostima, pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li je takva kontrola zaista moguća – ili se radi o pokušaju racionalizacije sveta koji sve više izmiče organizovanoj strategiji.

Ukoliko trenutni trendovi potraju, globalni poredak će se sve manje zasnivati na pravilima, a sve više na sposobnosti pojedinačnih država da obezbede sopstveni opstanak. Najjači ne moraju da brinu. Ali… U tom svetu, greške se ne mere ekonomskim pokazateljima, već dugoročnom održivošću čitavih društava. Ipak, dugoročno ekonomsko propadanje usled ovakvih kriza poput zalivske — u jednom trenutku preliće se i na unutrašnji teren i onih najjačih. Uostalom, Amerika to već oseća, o čemu više možete saznati upravo — OVDE.

Da nije tako, ne bi Tramp vapio za dodatnom savezničkom pomoći. I ne samo saveznika. Drugim rečima, nije dilema samo ta da li američka strategija uspeva, i ako da, u kojoj to meri – već da li bilo koja strategija može u potpunosti upravljati svekolikim silama, ali i procesima u i oko njih, a koji su već pokrenuti?

Odličan primer za to su upravo Rusija i Kina, o čemu više možete saznati upravo — OVDE, kao i u korisnim linkovima na kraju teksta.

B. Badnjar 

Korisni linkovi

• Uspostavljanje nove vojne i bezbednosne osovine, Rusija-Kina-S.Koreja?
• Kina: Inicijativa za globalno upravljanje
• Zašto je napadnut Iran: sudar interesa SAD, Kine, Rusije, ali i Evrope sa dna savremene geopolitike
• Zašto je Tramp odbio Putinov predlog da se iranski uranijum prebaci u Rusiju na skladištenje?
• Amerika je moćna onoliko koliko je moćna njena kontrola nad informacijama: društvene mreže u skladu sa interesima
• Američki javni dug dostigao 38,57 biliona dolara: Raste 8 milijardi dnevno, kamate sve veći teret i rat kao izlaz