Narodna banka Srbije i kineska centralna banka proširile su valutni svap aranžman na pet milijardi juana – ali dok Kina gradi dugoročnu ekonomsku strategiju, Srbija još uvek više kupuje nego što prodaje. Oprez je majka mudrosti.

Šta se zapravo desilo i zašto je to važno

Krajem maja 2026. godine, tokom državne posete srpske delegacije Pekingu na najvišem nivou — Narodna banka Srbije i Narodna banka Kine potpisale su prošireni bilateralni valutni svap aranžman. Iznos je povećan sa 1,5 na pet milijardi juana – što u dinarima iznosi oko 74 milijarde, a u dolarima oko 700 miliona. Sporazum važi pet godina, uz mogućnost produženja.

Ovo nije samo tehnička bankarska operacija. Radi se o nastavku sistematskog produbljivanja ekonomskih veza između dve zemlje, koje je u poslednjih nekoliko godina poprimilo sasvim konkretne obrise – slobodna trgovina, direktna menjačnica dinar-juan, i sve veći obim razmene robe.

Šta je uopšte valutni svap aranžman?

Zamislite ga kao dogovorenu finansijsku liniju između dve centralne banke, kojom se one međusobno kreditiraju u sopstvenim valutama. Umesto da srpska firma koja uvozi ili izvozi robu u Kinu mora da ide kroz dolar kao posredničku valutu – što znači troškove konverzije, gubitke na kursu i izloženost dolarskim oscilacijama – ovaj mehanizam omogućava direktnu razmenu dinara i juana.

Praktično, NBS dobija pristup kineskim juanima koje može da pozajmi domaćim bankama, a one ih dalje plasiraju firmama koje trguju s Kinom. Kineska strana dobija simetričan pristup dinarima. Obe strane smanjuju zavisnost od dolara, što je posebno važno u vremenima geopolitičke i valutne nestabilnosti.

Ovaj tip sporazuma nije nikakva novost u svetskim finansijama – Kina ih je zaključila sa više od 40 zemalja počev od 2009, ali ta brojka varira, neki aranžmani su istekli, dok se potpisuju neki novi. Za Srbiju je to bio pionirski korak: kada je 2016. potpisan prvi takav sporazum, bio je to prvi aranžman NBS te vrste sa ijednom centralnom bankom na svetu.

Ko su najveći korisnici ove kineske linije?

Prema zvaničnim podacima Narodne banke Kine, od 31. maja 2025. Kina ima aktivne svap sporazume sa 32 zemlje i regiona, a strani partneri su povukli ukupno 81,8 milijardi juana iz tih linija, odnosno nešto više od 11 milijardi dolara.

Što se tiče ukupne vrednosti – aktivni svap sporazumi vredni su više od 4,5 biliona juana (oko 630 milijardi dolara). Šta to znači? To znači da je 630 milijardi dolara zbir svih ugovorenih svap linija – ujedno i maksimalni iznos koji sve te centralne banke mogu da povuku od Kine, ako im zatreba. Kao kad vaša banka odobri limit na kreditnoj kartici od 10.000 evra – ta suma postoji kao mogućnost, ali vi možda nikad nećete potrošiti ni deo tog dozvoljenog limita, međutim, imate određenu finansijsku sigurnost ukoliko vam zatreba.

Interesantno je da najveći deo te sume otpada na velike azijske ekonomije – Južna Koreja drži opciju u vrednosti od 400 milijardi juana (oko 55 milijardi dolara), Singapur protivvrednost 21 milijarde dolara, Indonezija 14, Malezija 11, Tajland oko 10 milijardi dolara — dakle, dominantno azijske ekonomije sa kojima Kina ima intenzivnu trgovinu. Takođe, ECB (evro zona blizu 50 milijardi dolara), Švajcarska (21 milijarda dolara), Mađarska (5,5 milijardi dolara), i još neke zemlje, nedavno su obnovile svoje sporazume. Srbija sa pet milijardi juana (0,7 milijardi dolara), pri samom je dnu te liste i jedan je od manjih sporazuma. To nužno ne znači ništa loše, potrebe i mogućnosti se razlikuju.

Za razliku od američkog Feda, koji svap linije nudi uglavnom saveznicima i velikim finansijskim centrima, Kina ih često proširuje i na tržišta u razvoju koja se suočavaju s likvidnosnim krizama – poput Argentine, Pakistana ili Šri Lanke. To je deo šire geopolitičke strategije NR Kine i predstavlja svojevrstan način "indirektnog" političkog i strateškog plasmana svojih interesa.

Srpsko-kineski sporazum od 5 milijardi juana (700 miliona dolara) jeste relativno skroman – ali je simbolički važan kao jedini te vrste u regionu zapadnog Balkana, što ukazuje na naš status u Pekingu, ali i na određeni kineski interes u Srbiji.

Kako je izgledao put do ovde

Proširenje svapa nije nastalo u vakuumu – ono je deo niza koraka koje su dve zemlje preduzele da izgrade finansijsku infrastrukturu za sve dublje ekonomske odnose:

• 2016. – NBS i kineska centralna banka potpisuju prvi svap aranžman vrednosti 1,5 milijardi juana.
• Decembar 2023. – Banka Kine, kroz svoju filijalu u Srbiji, dobija status zvaničnog kliring centra za juan u Srbiji i ovlašćenje za direktne transakcije juan-dinar na kineskom međubankarskom tržištu.
• Mart 2025. – Banka Kine zvanično uvodi kurs za direktnu razmenu juana i dinara, postajući prva finansijska institucija na svetu koja nudi tu uslugu. Pre toga, da bi se zvanično razmenili dinar i juan, moralo se ići kroz dolar ili evro.
• 1. jul 2024. – Na snagu stupa Sporazum o slobodnoj trgovini između Kine i Srbije.
• Maj 2026. – Svap aranžman se utrostručuje na pet milijardi juana.

Sporazum o slobodnoj trgovini: Ko je na dobitku?

Sporazum o slobodnoj trgovini između Srbije i Kine, koji je stupio na snagu u julu 2024. godine, predviđa postupno ukidanje carina na 90 odsto tarifnih linija sa obe strane, uz niz mera koje treba da olakšaju carinske procedure i smanje birokratske prepreke.

Na papiru – to zvuči sjajno za obe strane. Ali u praksi, situacija je mnogo složenija.

Kina je ekonomija sa masovnom industrijskom produkcijom, visoko razvijenom logistikom i izuzetno konkurentnim cenama. Srbija je mala, otvorena ekonomija koja dominantno izvozi sirovine i poluproizvode. Kada se ukinu carine, kineska roba – elektronika, mašine, tekstil, vozila – ulazi na srpsko tržište po nižim cenama nego pre. Srpski izvoznici, s druge strane, dobijaju teorijski bolji pristup kineskom tržištu od 1,4 milijarde potrošača.

Protivnici sporazuma ističu da je problem u simetriji, tačnije u njenoj odsutnosti. Da bi srpska firma zaista iskoristila slobodan pristup kineskom tržištu, treba joj: brendiranje prilagođeno kineskim potrošačima, distribuciona mreža u Kini, poznavanje lokalnih propisa i potrošačkih navika, te kapacitet da isporuči dovoljne količine robe. Većina srpskih preduzeća to — nema.

Za Kinu, Srbija je interesantna pre svega kao jedna od kapija ka Evropi – zemlja koja nije u EU, a ima povoljan geografski položaj i određene sporazume o slobodnoj trgovini sa EU zemljama.

Brojke govore same za sebe

Statistike Republičkog zavoda za statistiku Srbije, koje citira kinesko Ministarstvo trgovine, pokazuju sledeće:

• Ukupna kinesko-srpska trgovina u 2025. godini dostigla je 9,37 milijardi dolara – rast od 25,6 odsto u odnosu na godinu ranije.
• Kineski izvoz u Srbiju porastao je za 30,9 odsto.
• Srpski izvoz u Kinu porastao je za svega 7,7 odsto.

Ovo govori sve. Srbija troši više od onoga što zarađuje u ovom ekonomskom odnosu. Svako proširenje slobodne trgovine bez prateće industrijalizacije i izgradnje izvoznih kapaciteta znači da asimetrija može da se produbi.

Zašto onda Srbija pristaje na ovo?

Odgovor je višeslojan.

Prvo, Kina investira u Srbiju. Kompanije poput Ziđina, koji je preuzeo RTB Bor, ili CRRC-a koji isporučuje vozove, donose kapital, infrastrukturu i radna mesta, čak i ako uslovi tih poslova nisu uvek transparentni. Ali, ključno je pitanje visine rudnih renti u Srbiji, ili tačnije neopravdane i neshvatljive — "nizine" istih.

Drugo, Srbija diversifikuje partnerstva. U kontekstu složenih odnosa sa EU i SAD, bliskost s Kinom daje Beogradu određeni manevarski prostor u spoljnoj politici.

Treće, infrastruktura se gradi za budućnost. Valutni svap, direktni kurs dinar-juan, kliring centar – sve to nema veliki praktični efekat danas, ali ako srpsko-kineski ekonomski odnosi nastave da rastu, ova platforma u tom slučaju postaje sve vrednija.

Šta valutni svap konkretno menja za firme?

Pre: Firma ide u banku, konvertuje dinare u evre ili dolare, zatim se ti dolari konvertuju u juane. Svaka konverzija košta, a svaka oscilacija kursa nosi rizik.

Posle: Firma potencijalno može da koristi direktan kanal dinar-juan, uz niže troškove transakcije i manji valutni rizik.

U teoriji, to znači konkurentnije cene, brže plaćanje i manje glavobolja s deviznim poslovanjem. U praksi – tek treba da se vidi koliko srpskih banaka i firmi može aktivno da koristi ovaj mehanizam i koliku bi i kakvu korist Srbija mogla iz toga da ostvari.