Na početku ukrajinsko-ruskog sukoba NR Kina je raspolagala sa nekoliko stotina nuklearnih bojevih glava, ali i sa samo dvadesetak raketnih nosača sposobnih da te bojeve glave prenesu do teritorije SAD. A onda je nastao preokret (pomno promatranje odnosa Zapada prema Ruskoj Federaciji): najpre izgradnja 120 silosa sa interkontinentalnim raketama, pa potom još toliko. Tu se Si Đinping nije zaustavio. Sadašnja brojka od nešto više od 500 nuklearnih bojevih glava (trenutno deset puta manje nego što imaju Rusija ili SAD) raste tempom od preko 100 novih svake godine, što je nezamisliva opcija kako za SAD, tako i za Rusiju.

Na izolovanoj pustinji na severozapadu Kine niče ogromna vojna infrastruktura osmišljena da garantuje sposobnost uzvratnog nuklearnog udara. Analitičari upozoravaju: ovo je najveća ekspanzija kineskih strateških snaga u modernoj istoriji.

Daleko od kamera i javnosti, izrastao je vojni kompleks bez presedana. Satelitski snimci koje je analizirao Rojters otkrivaju gustu mrežu lansirnih rampi, bunkera i komunikacionih čvorišta podignuti u neposrednoj blizini nuklearnih silosa koji čuvaju najdalekometnije kineske balističke rakete.

Snimci dokumentuju više od 80 novih podloga za mobilne raketne lansere i sisteme protivvazdušne odbrane, kao i objekte namenjene elektronskom ratovanju, satelitskim komunikacijama i komandnim operacijama — sve to prema proceni više bezbednosnih analitičara koji su pregledali materijal.

Razmere gradnje, koja do sada nije bila javno poznata, ukazuju na sveobuhvatno proširenje utvrđene infrastrukture dizajnirane da zaštiti i operativno podrži kineske kopnene nuklearne snage. Sve zajedno, ova mreža predstavlja značajan napredak u nastojanju da Peking osigura takozvanu sposobnost drugog udara — mogućnost da se uzvrati čak i nakon potencijalnog preventivnog napada.

„Ova infrastruktura gradi se na velikom planu, pokrivajući hiljade kvadratnih kilometara pustinje izvan silosnih polja. Gledamo u veoma značajno unapređenje i diversifikaciju kineskog strateškog nuklearnog odvraćanja."

— Aleksandar Nel, Pacific Forum, Havaji

Moćna infrastruktura i idealna lokacija

Nova pustinjska infrastruktura centrirana je oko dve oktagonalne instalacije podignute tokom poslednjih šest godina u istočnom Sinđangu. Obe se nalaze jugozapadno od nuklearnih silosnih polja Hami — jedna na oko 140, druga na oko 230 kilometara udaljenosti.

Kina istovremeno jača i sistem ranog upozoravanja, koji se oslanja na satelite serije Huo Jan-1. Prema podacima Pentagona, sistem je u stanju da detektuje dolazeći ICBM u roku od 90 sekundi od lansiranja i alarmira komandni centar za tri do četiri minuta — dovoljno da Kina ispali sopstveno oružje iz silosa pre nego što budu pogođeni.

„Nikada nisam video ništa slično. To je izvanredan napor."

— Hans Kristensen, analitičar nuklearnog naoružanja

Geopolitički kontekst

Kineska nuklearna ekspanzija jedna je od ključnih tema u sklopu modernizacije armije predsednika Sija Đinpinga. Zapadni diplomati upozoravaju na nedostatak transparentnosti i propale pokušaje Vašingtona da uspostavi dijalog sa Pekingom o razvoju nuklearnih kapaciteta.

Temelj kineske nuklearne doktrine je politika „ne prvog udara" — obaveza da Kina neće prva upotrebiti nuklearno oružje. Ipak, deo zapadnih analitičara smatra da bi Peking mogao pribegnuti nuklearnoj prinudi kako bi ograničio strano mešanje u eventualnom sukobu oko Tajvana.

Si Đinping je ovog meseca upozorio predsednika Donalda Trampa da pogrešno upravljanje sporovima oko Tajvana, koji Kina smatra svojom teritorijom, može odvesti obe sile na „opasno mesto". Tajvanska vlada, očekivano, odbija kineske pretenzije — ali joj malo toga ide u prilog.

Interesantno je da je Ministarstvo odbrane Kine odbilo da odgovori na pitanja o svom nuklearnom programu, ali je istovremeno i Pentagon saopštio da „ne komentariše obaveštajne teme". Dok međunarodna javnost ostaje uskraćena za važne informacije, jedino što joj preostaje da razmišlja o — evidentnoj američkoj snosishodljivosti tokom posete Pekingu polovinom maja ove godine.