Smrt Ratka Mladića, osuđenog za genocid u Srebrenici, pretvorila se u regionalnu političku predstavu u kojoj se Zagreb, Brisel i deo domaćih nevladinih krugova nadmeću ko će Srbiji izreći oštriju lekciju. Hrvatski premijer Andrej Plenković zapretio je da bi eventualna državna sahrana zatvorila Srbiji vrata Evropske unije, dok predsednik Srbije već danima demantuje da je takva odluka uopšte doneta.

Plenković unapred preti

Na marginama Bledskog strateškog foruma, hrvatski premijer Andrej Plenković ocenio je da bi sahrana Ratka Mladića uz najviše državne i vojne počasti predstavljala udarac na evropski put Srbije. Podsetio je da je Mladić bio "zapovednik u Kninu" odgovoran za zločine u Škabrnji, i poručio da bi Srbija time "sama sebi zatvorila vrata Evropske unije". Zanimljivo je da je ovu izjavu dao komentarišući najavu jednog ministra – ne i zvaničnu odluku države Srbije.

Beograd demantuje ono na šta se Plenković oslanja

Ono što Plenkovićevu izjavu čini pomalo apsurdnom jeste da je predsednik Srbije već ranije demantovao najavu ministra pravde Nenada Vujića o državnim počastima, nazvavši medijske izveštaje o sahrani u Beogradu, pored Mladićeve ćerke, "neistinama koje vređaju porodicu". Predsednik je poručio da će organizacija sahrane zavisiti isključivo od želje porodice, a ne od odluke države.

Drugim rečima, Zagreb je zapretio Srbiji zbog nečega što srpski predsednik nije ni potvrdio – što najbolje ilustruje koliko je čitava priča služila kao povod za novi pritisak, a ne kao reakcija na stvarnu odluku.

Dvostruki aršini: slučaj Rasima Delića

Istovremeno, srpski predsednik je na kritike iz regiona odgovorio podsećanjem na slučaj Rasima Delića, bivšeg komandanta Trećeg korpusa Armije BiH, osuđenog za zločine nad Hrvatima i Srbima na Ozrenu. Delić je sahranjen uz pune državne i vojne počasti, uz plotune i prisustvo zvaničnika vlasti BiH, a dženazu je predvodio tadašnji reisu-l-ulema Mustafa Cerić. Tada niko u Briselu nije pominjao zatvaranje vrata Evropske unije. "Odsečena srpska glava ne vredi ništa", poručio je srpski predsednik, ukazujući na to da se ista logika ne primenjuje podjednako na sve strane u regionu.

Fond za humanitarno pravo pomešao "karte"

Deo domaćih nevladinih organizacija pridružio se horu kritika. Fond za humanitarno pravo tvrdi da bi državna sahrana predstavljala kršenje Zakona o vojsci, jer se licu osuđenom na kaznu dužu od godinu dana oduzimaju činovi i sve pripadajuće počasti. Problem je što se ovaj zakon odnosi na pripadnike Vojske Srbije – dok je Ratko Mladić bio general Vojske Republike Srpske, dakle oružanih snaga drugog entiteta, van nadležnosti srpskog zakonodavstva. Pravna konstrukcija na kojoj ova kritika počiva jednostavno ne stoji.

I Brisel se pridružuje horu

Na istom forumu u Sloveniji, evropska komesarka za proširenje Marta Kos poručila je da je "veličanje ratnih zločinaca suprotno temeljnim evropskim vrednostima" i da za njih "nema mesta u Evropskoj uniji niti u zemljama koje teže da to postanu". Dodala je da će presuda za genocid u Srebrenici biti "osnova na kojoj će se suditi šta će se dešavati u Srbiji" – izjava koja jasno pokazuje da Brisel unapred najavljuje uslovljavanje, bez obzira na to kako se sahrana na kraju organizuje. Veličanje nacističkih zločinaca u Ukrajini ne umanjuje strast Brisela za uvođenje Ukrajine u EU.

Ostatak regiona sledi obrazac

Reakcije nisu ostale ograničene na Zagreb i Brisel. Iz Republike Srpske, predsednik SNSD-a Milorad Dodik oglasio se povodom Mladićeve smrti u tonu koji odudara od zvaničnog zapadnog narativa, dok je predsednik Skupštine Crne Gore Andrija Mandić izazvao pravi mali regionalni skandal pošto je porodici uputio poruku saučešća. Svaki od ovih poteza dodatno je zapalio već usijanu regionalnu scenu, a najviše kritika, očekivano, sručilo se na Beograd.

Ali, zašto je to uopšte moguće? Ono što ostaje upadljivo jeste obrazac: svaka prozapadna vlast u Beogradu, poslednjih decenija, vukla je Srbiju ka Evropskoj uniji bez referenduma na kojem bi se građani izjasnili o tom putu. Upravo je ta bezuslovna orijentacija – bez pitanja naroda – omogućila Briselu da stalno drži otvorenim pritisak na Srbiju, od uslovljavanja "regionalnim pomirenjem", i procesuiranjem sopstvenih komandanata i državnika, do toga da se Kosovo i Metohija otima u produženom trajanju, za mnoge u Srbiji - i uz svojevrsnu "klizeću asistenciju" prozapadnih struktura vlasti.