01.mart 2026.

Ako su neodgovorni naivci u Vašingtonu i Tel Avivu verovali da njihovi napadi neće dovesti do regionalnog rata, prevarili su se ― on se već dešava.

Subota, 28. februar 2026. godine upisaće se u istoriju kao dan kada su Sjedinjene Države i Izrael pokrenuli najveći zajednički vojni udar na Iran u modernoj istoriji. Smrt ajatolaha Alija Hamneija potvrđena je u nedeljnim jutarnjim satima. Dok svetski lideri još uvek procenjuju domete proteklih događaja, jedno pitanje dominira svim analizama: da li smrt vrhovnog vođe automatski znači i kraj Islamske Republike?

Odgovor, prema svim dostupnim pokazateljima, glasi – ne.

Žrtve počinju da padaju i na strani agresora.

Izrael pod napadom iranskih raketa/Pbs

Šta se dogodilo: hronologija napada

Koordinirani američki i izraelski napadi počeli su u ranim jutarnjim satima subote, nakon nedeljama dugog gomilanja ratnih brodova, bombardera i specijalnih snaga u regionu – vojnog prisustva kakvo na Bliskom istoku nije viđeno u poslednjih nekoliko decenija. Meta su bili iranski vojni kompleksi, vladini objekti i nervni centri komande i kontrole. Rezidencija vrhovnog vođe bila je jedna od prvih pogođenih lokacija. U napadima je stradao i veliki broj učenica lokalne škole, o čemu više možete saznati – ovde.

Predsednik Tramp napade je opisao kao „velike borbene operacije“ i potvrdio da će se „teško i precizno bombardovanje“ nastaviti tokom čitave nedelje, ili koliko god bude potrebno. Likvidacija Hamneija nije bila neočekivana – ali je njena potvrda pokrenula lanac reakcija koji se širi daleko izvan granica Irana.

Žrtve: brojke koje se kriju

Uprkos snažnoj cenzuri i u Izraelu i u Sjedinjenim Državama, ključne informacije ipak probijaju blokadu. Na izraelskoj strani, jutrošnji podaci govore o najmanje 10 mrtvih i 20 povređenih u iranskim osvetničkim napadima tokom dana, dok iranska Revolucionarna garda nastavlja da gađa strateške ciljeve. Američka strana zvanično ćuti o sopstvenim gubicima, no neformalni kanali i izvori iz regiona potvrđuju da je nekoliko američkih vojnika poginulo, a broj teško povređenih u napadima na baze je u porastu. Pentagon je saopštenje o žrtvama u potpunosti uskratio od javnosti, što je po sebi snažan pokazatelj da su gubici ― značajni.

Cenzurna tišina iz Tel Aviva i Vašingtona poručuje više nego bilo koja zvanična izjava.

Iranski raketni napad na Dubaji/Bbc

Iran uzvraća: napadi na arapske prestonice

Teheran, očekivano, nije ostao bez odgovora. Iranska Revolucionarna garda pokrenula je seriju osvetničkih napada na Abu Dabi, Dubai, katarsku Dohu i Rijad u Saudijskoj Arabiji, gurnuvši čitav Bliski istok u novu fazu nestabilnosti. Ujedno, Revolucionarna garda zapretila je pokretanjem „najintenzivnije ofanzivne operacije“ ikada, ciljajući Izrael i sve američke baze u regionu.

Saudijska Arabija je napadima uzvratila oštrim diplomatskim saopštenjem, opisavši ih kao „očigledne i kukavičke“. Paradoks je, međutim, u sledećem: prema tvrdnjama dobro obaveštenog Vašington posta, saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman je prethodnih meseci privatno lobirao kod Trampa upravo za vojni udar na Iran – uprkos javnoj retorici o dijalogu i poštovanju suvereniteta. Sada, kada je Iran udario po Rijadu, Saudijska Arabija se zvanično svrstava uz napadnute – dok je u praksi bila jedan od pokretača ovog scenarija.

Ali zašto Iran gađa zemlje u okruženju? Zato što upravo one obezbeđuju logističku podršku američkim snagama koje su u regionu primarno zbog Irana i kontrole nad energetskim tokovima — ključnog elementa očuvanja američke ekonomije i petrodolara. U pozadini je šira geopolitička konfrontacija koju deo analitičara opisuje kao novi „krstaški rat“ američkog establišmenta i predsednika Donalda Trampa, o čemu smo detaljnije pisali u povezanim analizama o kojima sve možete saznati upravo – ovde.

Iran poseduje treće najveće potvrđene rezerve nafte na svetu, iza Venecuele i Saudijske Arabije, i druge najveće rezerve gasa, odmah posle Ruske Federacije.

Princ Salman, Tramp i nekadašnji terorista Ahmed al-Šara

Vakuum vlasti – ko će gospodariti nakon  Hamneija?

Vratimo se Iranu. Hamnei je vladao 35 godina. Nije ostavio poznatog naslednika. Ta praznina u vrhu iranske vlasti centralno je geopolitičko pitanje koje će definisati naredne sedmice i mesece.

Jedina institucija sa dovoljno snage da popuni taj vakuum je Revolucionarna garda – paravojna elita koja nije samo vojska, već i ekonomska sila, ideološki stup i politički akter. Radi se o generacijama odgojenim na revolucionarnim vrednostima iz 1979. godine. Nije reč o pragmaticima koji će sledeći dan sesti za pregovarački sto sa Vašingtonom.

Postoji, međutim, i drugi, manje izgledan scenario: da lideri Revolucionarne garde, suočeni sa ekonomskim kolapsom i vojnim pritiskom, odaberu taktičko povlačenje nalik onom venecuelanskog potpredsednika Delsi Rodrigez – kompromis sa novom realnošću, uz zadržavanje dela moći. Taj scenario nije isključen, ali u ovom trenutku nije ni verovatna prognoza.

Saudija i dvostruka igra: iza kulisa najveće diplomatske prevare

Detalj koji prolazi gotovo nezapaženo, a koji je ključan za razumevanje celokupne dinamike Bliskog istoka: saudijski prestolonaslednik Mohammed bin Salman upućivao je Trampu privatne pozive prošlog meseca, zalažući se za napad na Iran. Javno, u januaru, tvrdio je suprotno – da Saudijska Arabija neće dozvoliti korišćenje svog vazdušnog prostora i da treba pregovarati.

Taj jaz između privatnog lobiranja i javnog pozicioniranja nije slučajan. Rijad decenijama Teheran vidi kao egzistencijalnu pretnju. Salman je prepoznao Trampa kao alat za ostvarenje cilja koji Saudijska Arabija sama ne može da postigne – eliminaciju iranskog nuklearnog i vojnog potencijala. Sada, kada Iran gađa Rijad, saudijski princ može da igra ulogu žrtve, a pritom je u srži bio suinicijator krize.

Slično je i sa drugim arapskim monarhoijama Zaliva ― sve vladavine su sunitske za razliku od Irana. Čak i Bahreinu sa većinskim šiitskim stanovništvom (70%), ali je na vlasti opet sunitska monarhija. Bliža im je jevrejska, od islamske države Iran. Tramp, Netanjahu i njihove službe baš kao i vojni planeri ― znali su to obilato da koriste.

Iran zato nema zadršku, s kim si, takav si. Otuda i pršte udari po zalivskim monarhijama koje trpe ogroman ekonomski gubitak ― ometa se izvoz nafte, a turisti beže glavom bez obzira.

Mornarica SAD u Zalivu

Trampova računica – haos kao omiljeni metod

Donald Tramp nije tradicionalni ratni predsednik. On je, kako ga opisuju oni koji ga poznaju, „čovek koji dobro funkcioniše sa malo haosa.“ Kopnena invazija na Iran – veliku, geografski složenu i vojački sposobnu zemlju – nije opcija koju Tramp razmatra. Ne zbog humanitarnih razloga, već zbog pragmatizma: previše žrtava, nepredvidivi ishodi, prevelik politički trošak.

Njegova strategija je drugačija: precizni vazdušni udari, manje jedinice specijalnih snaga, pritisak kroz bombardovanje komandnih centara – i paralelno, pozivanje iranskog naroda da ustane. Ta poruka je, međutim, u osnovi slaba. Iran ima oružanu i organizovanu vlast koja je u poslednjih nekoliko meseci ubila između 10.000 i 15.000 demonstranata. Pozivati civilno stanovništvo da goloruko sruši oružani režim uz pomoć Trampovih i Netanjahuovih bombama izvana – to je, blago rečeno, politički infantilno i bez stvarne vrednosti.

Tramp pravi i stratešku kalkulaciju na globalnoj sceni: mnoge zemlje tiho žele promenu u Teheranu, ali je niko ne može glasno podržati. Argument o kršenju ljudskih prava – masovni pokolji demonstranata – služi kao diplomatski „smokvin list“ koji opravdava intervenciju prema međunarodnoj publici.

Scenariji koji mogu da uslede: šta možemo očekivati

Narednih 72 do 96 sati biće odlučujuće. Moguća su tri osnovna scenarija:

Scenario 1 – Produženi vojni pritisak: Američka i izraelska avijacija nastavljaju udare po iranskoj infrastrukturi. Iranska Revolucionarna garda odgovara napadima na baze i saveznike. Sukob ipak ostaje u „kontrolisanoj eskalaciji“ i bez kopnene invazije, o čemu smo i ranije pisali, primećujući relativnu uzdržanost. No, poniženje sa ubistvom Hamneija menja karte. Ipak, ovo je ostaje najverovatniji ili makar najpoželjniji tok. Problem? Kako dalje…

Scenario 2 – Politički kolaps i pregovori: Frakcija unutar Revolucionarne garde procenjuje da je nastavak borbe ravnopravno samouništenju i pristupa tajnim pregovorima. Potencijalni ishod: smena političke fasade uz zadržavanje vojne i ekonomske moći garde. Ovaj scenario zahteva mesece, a ne dane. Dve Venecuele u dva meseca su manje verovatne, tim pre što je vera presudan činilac i islamskoj državi.

Scenario 3 – Regionalni požar: Iran eskalira napade na naftu i brodski saobraćaj u Ormuskom moreuzu, što bi imalo direktne posledice po globalnu ekonomiju. Cene nafte bi eksplodirale, a SAD bi bile pred izborom između povlačenja ili pune vojne angažovanosti – što Tramp želi da izbegne po svaku cenu. Analitikama valja zaigrati na tu kartu.

Zašto na nju?

Iranska revolucionarna garda

Ubiti vođu ne znači srušiti sistem

Iskustvo modernih sukoba, od Sadama Huseina do Moamera Gadafija, govori da likvidacija ključne figure ne garantuje nestanak sistema koji je ta figura izgradila. Iranski režim stoji 47 godina. Svi njegovi aktivni činioci – vojni, ekonomski, ideološki – istinski su vernici revolucije iz 1979. godine.

Smrt Hamneija jeste određeni istorijski trenutak. Ali istorija nas uči da su vakuumi vlasti u autoritarnim sistemima najčešće popunjavali tvrđi, a ne mekši naslednici.

Iran je složena priča.

Blizu 90 miliona stanovnika, veliki broj različitih etničkih skupina, ali načelno sa jednom verom i sa jednim vođom. 20 miliona Azera nisu problem. Duboku su sjedinjeni sa Persijom, kulturom, verom. Mnogi od njih se i smatraju Persijancima, čak je i ubijeni ajatolah bio ― Azer.

Sa 10 miliona Kurda je nešto drugačija priča i to su oni što pretežno slave smrt Hamneija. Kurdi su narod rasut po regionu, Sirija, Irak, Iran. SAD nastoje da ih drže pod kontrolom, pa su ima tako bili glavni saveznici u sirijskom ratu, baš kao i u Iraku.

Današnja blokada svih iranskih medija i prekid unutrašnjih komunikacija usled dugo pripremanog sajber napad Izraela i SAD na iranski prostor, uz verovatno doturanje Maskovih stralink satelitskih komunikacija za protivnike režima, prevashodno iz kurdskih redova ― teško da će bitnije promeniti stvari na terenu.

Kopneni napad nije moguć, pre je moguće obratno, da iranske revolucionarne snage krenu ka Izraelu. Za tako nešto potrebno je puno toga što im fali i u šta apsolutno nisu ulagali ― RVO i PVO.

Ali…

Tramp je otvorio Pandorinu kutiju. Pitanje nije samo šta je unutra – već i da li je iko u Vašingtonu spreman da je zatvori.