Pakistan otvara kopnene koridore za Iran dok američka mornarica drži Ormuz u blokadi, sprečavajući tako iransku glavnu žilu kucavicu. Islamabad je jednim potpisom probio blokadu ka Islamskoj Republici — kopnenim putem – i time izmešao karte u jednoj od najvećih regionalnih kriza ovog veka.

Dok nafta na svetskim berzama probija granicu od 125 dolara po barelu, a više od 3.000 kontejnera namenjenih Iranu stoji zakovano u lukama Karačija i Gvadara, Pakistan je 25. aprila povukao potez koji malo ko nije očekivao. Ministarstvo trgovine u Islamabadu donelo je uredbu „Transit of Goods through the Territory of Pakistan Order 2026" i njome zvanično otvorilo šest kopnenih koridora za provoz robe iz trećih zemalja prema Iranu.

Potez dolazi u trenutku kada je dvojna blokada – iranska restrikcija prolaza kroz Hormuz sa jedne, i američka pomorska blokada iranskih luka od 13. aprila sa druge strane – praktično paralisala pomorski transport u Persijskom zalivu. Pakistan je, jednim administrativnim aktom, probio taj obruč. Iz Vašingtona nije dugo čekao odgovor na društvenim mrežama: analitičar Derek Grosman u objavi na platformi X optužio je Islamabad da „ponovo igra dvostruku igru" sa Amerikom.

Gvadar: Luka koja je dočekala svoje zlatno doba

Uredba nije nastala ni iz čega. Pravni osnov je sporazum između Pakistana i Irana iz 2008. godine o drumskom prevozu putnika i robe, koji godinama nije korišćen jer se Iran oslanjao isključivo na sopstvene luke. Kriza je taj sporazum oživela i dala mu stratešku težinu kakvu nikada ranije nije imao.

Posebno mesto u novoj arhitekturi tranzita zauzima Gvadar – kineska luka na Arapskom moru, izgrađena u okviru Kinesko-pakistanskog ekonomskog koridora. Prečica Gvadar–Gabd do iranske granice iznosi samo 89 kilometara, što prevoz skraćuje sa 16–18 sati koliko traje ruta iz Karačija na svega dva do tri sata. Analitičari procenjuju da to donosi uštede od 45 do 55 odsto u troškovima transporta i smanjenje vremena isporuke za čak 87 odsto.

Za Gvadar, koji je godinama bio više geopolitički simbol nego funkcionalna luka, ovo je trenutak kada infrastruktura dobija ekonomski smisao. Procenjuje se da bi samo direktni logistički prihodi mogli dostići između 24 i 32 miliona dolara godišnje.

Šta Iran dobija, šta Pakistan rizikuje

Za Teheran, pakistanski koridor nije konačno rešenje, ali jeste neverovatno značajan ventil. Industrijska mašinerija, strateški rezervni delovi, kontejnerizovani uvoz – sve što je do sada čekalo na dokovima ili rizičnom plovidbom kroz borbene zone, sada može da stiže kopnenim putem, kroz carinski nadzor, bez direktne konfrontacije na moru.

Pakistan, sa svoje strane, sada hoda po veoma tankom ledu. Islamabad je posredovao u prekidu vatre između Vašingtona i Teherana, a istovremeno otvara rute koje delimično neutrališu američki pritisak. Ova „kalibrirana ambivalentnost" nije novost u pakistanskoj spoljnoj politici – Islamabad oduvek balansira između Vašingtona, Pekinga i Teherana, ne priklanjajući se potpuno nijednom.

Pitanje je koliko dugo taj balans može da izdrži pre nego što cena postane previsoka. Nesumnjivo je da je ovo i gest prijateljstva prema iranskom narodu i režimu, i neobično značajan posebno imajući u vidu trenutak, kao i sukobljene strane u igri.

Kina verovatno slavi, Indija verovatno strepi

Za Peking, Gvadarov novi tranzitni status nije samo komercijalna vest – to je strateška dobit. Svaki teret koji prođe kroz tu luku daje CPEC infrastrukturi (kinesko-pakistanski ekonomski koridor) ono što joj je uvek nedostajalo: redovne robne tokove koji opravdavaju ogromna ulaganja i kontinuiranu bezbednosnu zaštitu.

Na drugoj strani, Indija posmatra razvoj situacije sa jasnom zabrinutošću. Njen strateški adut – luka Čabahar u Iranu, u koji je Nju Delhi ulagao godinama upravo da bi zaobišao Pakistan – sada se suočava sa konkurentom koji nudi kraće rute i brže vreme isporuke u uslovima akutne krize.

Beludžistan: Čvorište na kome sve stoji ili pada

Svaki od šest koridora prolazi kroz Beludžistan – provinciju koja je ujedno i geopolitičko čvorište i hronično žarište pobune. Beludži su autohtoni narod te pakistanske provincije sa separatističkim težnjama — decenijama u sukobu sa pakistanskom državom. Rute od Karačija i Gvadara do graničnih prelaza Gabd i Taftan vode kroz Ormaru, Turbat, Pandžgur, Kuzdar i Kvetu – terene koje beludžistanski pobunjenički pokreti godinama napadaju upravo zbog projekata vezanih za CPEC.

Povećan saobraćaj skupocenih tereta stvara predvidive obrasce kretanja koji su privlačna meta za sabotaže i zasede. Pakistan ne može da se osloni samo na policijsku zaštitu – potrebna je vojna arhitektura obezbeđenja ruta, obaveštajni nadzor i čvrsta koordinacija sa iranskim graničnim vlastima.

Ako implementacija uspe, Beludžistan može da postane stalni multimodalni koridor. Ako ne uspe, ista infrastruktura postaje teret koji ruši ugled i to sa međunarodnim posledicama.

Jedan dekret koji menja mapu moći na lokalu

Pakistanska uredba od 25. aprila nije samo carinska prilagodba. Ona ubacuje Islamabad direktno u najdelikatniji logistički i strateški sukob koji se trenutno odvija između Vašingtona, Teherana, Pekinga i ostatka indo-pacifičkog sistema.

Pakistan se kladi na to da će geografija, ekonomska nužnost i regionalna logika biti jači od spoljnog pritiska. Ta „opklada" je veoma visoka. Ishod će zavisiti od toga da li Vašington ovaj koridor čita kao humanitarnu olakšicu ili kao praktično zaobilaženje sankcija – i šta će u tom slučaju biti spreman da uradi po tom pitanju.

Jedno je sigurno — ako Pakistan ostane čvrsto na tom putu — SAD mogu malo toga. Ne mogu ratovati protiv celog sveta niti ucenjivati sankcijama i carinama svakog ko nije smerno na hoklici ispred Trampa.