Pregovori između Sjedinjenih Američkih Država i Iran u Islamabad trajali su više od dvadeset sati i od početka su nosili težinu strateškog sudara. Američku delegaciju predvodio je JD Vens, koji je tokom pregovora bio u stalnoj komunikaciji sa Donaldom Trampom, sa kojim se čuo više od deset puta. To jasno pokazuje da su ključni segmenti odluke donošeni paralelno i izvan same pregovaračke sale, uz direktno upravljanje iz Vašingtona.
Dodatnu dimenziju dao je i krajnje neposredan uticaj Benjamin Netanjahua, kroz kontakte sa američkom stranom u ključnim momentima, što je nesumnjivo doprinelo zaoštravanju pregovaračke pozicije. Time su razgovori dobili širi geopolitički okvir, daleko iznad bilateralnog odnosa dve strane u pregovorima.
Nosač aviona Abraham Linkoln, SAD
Poslednja ponuda SAD: ekonomski ustupci uz trajna ograničenja
Američka „poslednja ponuda“ bila je strukturisana kao kontrolisani kompromis, ali sa jasnom neravnotežom u raspodeli moći. Vašington je ponudio postepeno ublažavanje sankcija, uključujući pristup delu zamrznutih sredstava i ograničen povratak Irana na tržište nafte, ali kroz fazni model koji bi u svakom trenutku mogao biti zaustavljen.
Zauzvrat, od Irana se tražila ključna strateška odluka, formalna i trajna obaveza da nikada neće razviti nuklearno oružje, uz prihvatanje znatno strožeg međunarodnog nadzora nego ranije, uključujući proširene inspekcije i kontinuirani monitoring nuklearnih kapaciteta. Paralelno, Iran je trebalo da garantuje slobodnu plovidbu kroz Ormuski moreuz i smanji regionalne bezbednosne aktivnosti koje Zapad smatra destabilizujućim.
U političkom smislu, ponuda nije uključivala punu normalizaciju odnosa niti bezbednosne garancije, već isključivo deeskalaciju uz zadržavanje instrumenata pritiska.
Razaranje Irana kao američko-izraelsko poimanje sveta
Iranski odgovor: suverenitet ispred ekonomije
Iranska pozicija bila je zasnovana na očuvanju strateške autonomije. Iran nije bio spreman da se trajno odrekne nuklearne opcije, već je insistirao na pravu na razvoj civilnog programa bez ograničenja koja bi dugoročno oslabila njegovu poziciju.
Teheran je istovremeno tražio brzo i sveobuhvatno ukidanje sankcija, kao i određene kompenzacije za prethodne ekonomske gubitke. Kada je reč o Ormuskom moreuzu, zadržavanje uticaja nad tim ključnim energetskim prolazom ostalo je važan deo pregovaračke strategije.
Gde se pregovori „pukli“: asimetrija bez kompromisa
U završnici pregovora postalo je jasno da dve strane ne pregovaraju samo o uslovima, već o samoj strukturi odnosa. Za Sjedinjene Američke Države ključ je bio uklanjanje nuklearne pretnje i stabilizacija energetskih tokova, dok je za Iran presudno bilo očuvanje suvereniteta i izbegavanje dugoročne zavisnosti od političkih odluka Vašingtona.
Ključni problem bio je u konstrukciji sporazuma, gde bi Iran preuzeo trajne obaveze, dok bi američki ustupci ostali reverzibilni. Sankcije bi mogle biti vraćene u bilo kom trenutku, dok bi iranski ustupci, posebno u nuklearnom segmentu, bili praktično nepovratni. Upravo ta neravnoteža, sav rizik za Iran, sva kontrola za SAD, učinila je dogovor neprihvatljivim za Teheran.
Novo prijateljstvo: nekada terorista, sada saveznik i prijatelj, sirijski „predsednik“ al-Šara u društvu supružnika Melanije i Donalda Tramp
Nas kraju, ko je izašao jači?
Još uvek nema pobednika. Iako Sjedinjene Američke Države imaju daleko veću ekonomsku i vojnu moć, Iran je pokazao sposobnost da odbije sporazum koji smatra nepovoljnim i nastavi sa strategijom dugoročnog otpora. Time je potvrđena stara geopolitička realnost da pregovori ne zavise samo od snage, već i od spremnosti da se kaže „ne“.
Trampov odgovor je bio iracionalan, kao i obično — sada je Amerika kopirala Iran, blokadom moreuza. Svaki naredni potez svodi se zapravo na unutrašnju politiku u SAD. Neodgovornom i krajnje imperijalističkom pseudopolitikom sadašnje administracije, SAD provociraju opšti slom već urušenog međunarodnog prava, ali i izazivanje širih sukoba, permanentnim provociranjem druge dve vodeće nuklearne sile, Kine i Rusije. Bez obzira što su one zabavljene svojim jadima, Rusija Ukrajinom, a Kina Japanom i Tajvanom.
Istovremeno, zemlje sveta trpe snažne ekonomske posledice. Trpi i običan svet u SAD dok cene osnovnih namernica i energenata rastu, baš kao i inflacija. I dok oni trpe, dotle vodeći američki kapital zarađuje, posebno njihova naftna industrija. Nafta iz (američkih) škriljaca praktično je neisplativa za eksploataciju ispod 70, 80 dolara po barelu. I obratno, eksploatacija počinje odmah, čim barel krene ka tri cifre.
Sve o tome saznajte upravo — OVDE.
Korisni linkovi
Autor teksta: Ozna Vesti
