Dok globalna javnost prati rast tenzija na Bliskom istoku i strahuje od posledica potencijalnog sukoba sa Iranom, energetsko tržište već reaguje na način poznat iz prethodnih kriza. Cena nafte raste, tržište se steže, a u pozadini se otvara prostor za ogromne profite. Upravo u toj zoni visoke cene i nestabilnosti američka naftna industrija pronalazi svoju najveću šansu.
Skok cene sa oko 50 na blizu 100 dolara po barelu ne znači samo skuplje gorivo za građane širom sveta, već predstavlja direktan finansijski impuls za proizvođače. Na nivou ukupne proizvodnje u SAD, koja iznosi oko 12 do 13 miliona barela dnevno, takav rast cene generiše dodatne prihode od stotina milijardi dolara godišnje. Samo razlika od oko 50 dolara po barelu — donosi približno 650 miliona dolara dnevno više, odnosno preko 200 milijardi dolara godišnje u bruto efektu.
Tramp i Eu lideri /Daniel Toro
Škriljci kao ključ američke energetske moći
Temelj ovog sistema čini proizvodnja nafte iz škriljaca, tehnologija koja je u poslednjih petnaest godina promenila globalni odnos snaga.
Za razliku od klasične nafte, škriljci zahtevaju kompleksan proces poznat kao frakturiranje (fracking), u kojem se voda, pesak i hemikalije pod visokim pritiskom ubrizgavaju u stenu kako bi se ona razbila i oslobodila nafta.
Ovakva proizvodnja je skuplja i košta između 30 i 60 dolara po barelu, ali postaje izuzetno profitabilna kada tržišna cena pređe 70 ili 80 dolara. Na nivou od oko 100 dolara po barelu, razlika između troška i prodajne cene pretvara se u ogromnu zaradu.
Sjedinjene Američke Države danas proizvode oko 8 do 9 miliona barela dnevno upravo iz škriljaca, što na godišnjem nivou prelazi tri milijarde barela i čini većinu ukupne američke proizvodnje.
Evropa kao novo tržište nakon energetskog zaokreta
Nakon prekida energetskih veza sa Rusijom, evropsko tržište se ubrzano okrenulo alternativnim izvorima, među kojima su američka nafta i gas dobili centralno mesto.
SAD danas izvoze približno dva miliona barela dnevno ka Evropi, što na godišnjem nivou iznosi između 700 i 800 miliona barela. Na cenama blizu 100 dolara po barelu, to znači prihod od oko 70 do 80 milijardi dolara godišnje samo sa evropskog tržišta.
U poređenju sa periodom kada je Evropa uvozila jeftiniju rusku naftu, ovaj zaokret predstavlja veliku promenu u tokovima novca i energetskoj zavisnosti kontinenta.
Naftni škriljac
Profit raste i kod kuće
Rast cene nafte ne donosi prihod samo kroz izvoz. Američke naftne kompanije ostvaruju dodatnu zaradu i na domaćem tržištu, jer se derivati prodaju po višim cenama i unutar same zemlje.
To znači da isti mehanizam koji pogađa evropske potrošače istovremeno povećava prihode i od američkih građana, čime se profit širi na oba fronta – spoljnem i unutrašnjem.
Geopolitika i cena nafte
Svaka ozbiljna destabilizacija Bliskog istoka, a posebno scenario koji uključuje Iran, automatski podiže cenu nafte zbog straha od prekida snabdevanja i poremećaja ključnih transportnih ruta.
Tržište reaguje unapred, ugrađujući rizik u cenu, što dodatno podiže profit proizvođača. U takvom okruženju, visoka cena postaje ne samo posledica krize, već i faktor koji menja ekonomske odnose.
Proizvođači sa višim troškovima, poput onih iz škriljaca, poput SAD, prelaze iz zone rizika u zonu maksimalne isplativosti.
Ko sve drži dolar? Link na kraju
Između geopolitičkog interesa i ekonomske koristi
Iako bi bilo pojednostavljeno tvrditi da se sukobi vode isključivo zbog profita, ekonomska realnost pokazuje da američki energetski sektor u ovakvim okolnostima ostvaruje značajne koristi.
Visoke cene povećavaju proizvodnju, jačaju izvoz i donose rekordne prihode kompanijama koje su već tehnološki spremne da brzo odgovore na rast potražnje.
Ni uzdrmanom dolaru trenutno nije loše
Savremeno tržište nafte funkcioniše po pravilima u kojima kriza i nestabilnost gotovo uvek podižu cenu, a visoka cena direktno povećava profit.
U toj jednačini, Sjedinjene Američke Države, zahvaljujući razvoju škriljaca, nalaze se u jedinstvenoj poziciji da u uslovima globalne neizvesnosti ne samo amortizuju rizike, već i značajno povećaju prihode.
Dok ostatak sveta plaća skuplju energiju, američka naftna industrija beleži rast koji potvrđuje staro pravilo energetike: u krizama najviše zarađuju oni koji imaju kapacitet da brzo proizvode i prodaju.
Ali i ne samo naftna industrija, već i njena (još uvek) glavna valuta — petrodolar. To je jednostavna zakonitost tržišta, kada je kriza u svetu, dolar jača, pa tako i sa napadom na Iran, dolar je ojačao, dok ga najave pregovora — slabe.
U prevodu, u značajnim međunarodnim krizama i ratovima — dolar jača zato što investitori traže sigurnost pa kapital prebacuju u finansijski sistem Sjedinjenih Američkih Država koji još uvek važi za najstabilniji i najlikvidniji. Istovremeno, raste potražnja za dolarom, jer se energenti globalno plaćaju u toj valuti pa skuplja nafta znači i veću potrebu za dolarima.
Uz to, očekivanja su i da će Federalne rezerve držati više kamate što dodatno privlači kapital, dok se pri najavama pregovora i smirivanja sukoba opada strah — novac vraća u rizičnije investicije i druge valute usled čega dolar slabi.
Za SAD je situacija dvoslojna jer joj jači dolar pomaže da lakše finansira dug i obuzda inflaciju, ali joj odmaže izvozu i kompanijama koje zarađuju u inostranstvu, dok slabiji dolar podstiče izvoz i rast što može pojačati inflaciju, što ukazuje da nijedno stanje nije u potpunosti idealno — te da zavisi od toga šta je i u kom trenutku prioritet američke ekonomije i centralnih vlasti.
Za sada im je prioritet — rat i benefiti koje iz njega očekuju. A osnovni benefit na duže staze, jeste zaustavljanje dedolarizacije u svetskoj trgovini, i pokušaj smanjenja javnog duga, kao i razbijanje BRIKS-a, glavne globalne pretnje američkoj valuti i njenoj ekonomiji.
Više o svemu u linkovima ispod.
Korisni linkovi
Autor teksta: Ozna Vesti
