Još jedna dobra saradnja SAD sa kriminogenim strukturama u zemljama u kojima imaju interes. U nedelju 6. septembra smo pisali i o "partnerstvu" SAD i autokratije u Zambiji. Ovaj put radi se o Venecueli. Dva meseca posle zarobljavanja Nikolasa Madura, telefonski poziv iz Vašingtona venecuelanskom biznismenu Alehandru Betankuru pokrenuo je lanac događaja koji se završio istorijskim naftnim sporazumom – onim koji Sjedinjenim Državama daje kontrolu nad 21 procenata dokazanih naftnih rezervi Venecuele. Dok se u Majamiju gase federalne istrage o pranju novca, a u Vašingtonu se sprema doček opozicione lideri Marije Korine Mačado, Ujedinjene nacije o svemu ćute. Rezultat liči manje na diplomatski proboj, a više na mafijaško preuzimanje resursa jedne zemlje pod izgovorom "partnerstva".

Poziv koji je sve pokrenuo

Prema pisanju Washington Posta, zvaničnik američke vlade pozvao je u martu 46-godišnjeg venecuelanskog biznismena Alehandra Betankura i ponudio mu komercijalno partnerstvo sa administracijom Donalda Trampa – partnerstvo koje bi mu omogućilo da uveća profit u naftnom biznisu u Venecueli. Poziv je stigao dva meseca nakon zarobljavanja Nikolasa Madura, tadašnjeg čoveka na čelu venecuelanske vlade.

Poziv je uputio Mauricio Klaver-Karone, bivši specijalni izaslanik SAD za Latinsku Ameriku, koji je Betankuru rekao da bi, ukoliko prihvati, morao da ustupi procenat svoje kompanije i deo nezavisnosti – zauzvrat dobijajući pristup ogromnim novim naftnim rezervama. Betankurova kompanija North American Blue Energy Partners (NABEP) je u prethodne dve godine udesetostručila naftnu proizvodnju u zemlji.

"Potpuno sam unutra", odgovorio je Betankur, bez oklevanja, prema izvorima upoznatim sa razgovorom koji su za američki medij govorili pod uslovom anonimnosti.

Cena partnerstva: zatvorena istraga u Majamiju

Poziv je potvrdila i mreža CNN, otkrivši da su federalni tužioci u Majamiju, po nalogu tadašnjeg zamenika ministra pravde Toda Blanša, u poslednjim mesecima obustavili istragu protiv Betankura – korak koji je, prema izvorima upoznatim sa slučajem, bio deo šireg napora zvaničnika Bele kuće i državnog sekretara Marka Rubija da pridobiju Betankura radi sklapanja novog, ogromnog naftnog sporazuma sa vladom Venecuele. Betankur je čitavu deceniju bio predmet opsežne istrage Ministarstva pravde SAD o šemi pranja novca za koju su tužioci tvrdili da uključuje pronevveru sredstava državne naftne kompanije PDVSA.

Njegov advokat Džon Sejl tvrdi da njegov klijent nije prekršio nijedan američki zakon – da je učestvovao u pojedinim poslovima jer je sarađivao sa rođacima, i da ne postoje dokazi da je znao da novac potiče od mita ili da ima bilo kakvu vezu sa PDVSA. Uporedo sa tim, Betankur ostaje predmet istrage i u Švajcarskoj, koja je ranije izdala nalog za njegovo hapšenje zbog pranja novca. Prema Washington Postu, visoki zvaničnici Trampove administracije počeli su, ubrzo nakon Madurovog zarobljavanja 3. januara, da intervenišu u njegovu korist kod švajcarskih vlasti. Kada je Švajcarska u maju zatražila da ga SAD pritvore, Vašington po tom zahtevu nije postupio – umesto toga, Betankuru je odobrena viza za višestruke ulaske i primljen je u Vašingtonu na sastanke na visokom nivou. Danas njegova kompanija kontroliše jedne od najvećih dokazanih naftnih rezervi na planeti – 65 milijardi barela.

"Istorijski sporazum": nafta vredna 6.240 milijardi za bakšiš od 209 milijardi

Šest meseci posle tog poziva, SAD su sa administracijom Delsi Rodrigez potpisale naftni sporazum kojim dobijaju punu kontrolu nad 65 milijardi barela venecuelanske nafte – tačno 21 odsto od ukupno oko 310 milijardi barela dokazanih rezervi zemlje. Tramp je tada objavio da je vlada SAD stekla udeo u Betankurovoj privatnoj kompaniji, koja će imati prava nad 14, odnosno prema kasnijim podacima 17, naftnih polja na različitim lokacijama u zemlji.

Iza diplomatske reči "sporazum" krije se čista aritmetika pljačke. Tih 65 milijardi barela, po sadašnjoj ceni sirove nafte od oko 96 dolara po barelu, vredi 6.240 milijardi dolara na svetskom tržištu. Za tu istu naftu – u punom vlasništvu i pod punom kontrolom Sjedinjenih Država od trenutka potpisivanja – Venecueli je obećan "bakšiš" od 209 milijardi dolara, i to ne odjednom, već razvučen na narednih 25 godina. To je gotovo 30 puta manje od stvarne tržišne vrednosti onoga što je predato. Teško je ovo nazvati bilo čim drugim osim gusarenjem uz vojni pečat, slično Srbiji i Kosmetu (rude vredne 1.500 milijardi dolara) – nafta venecuelanskog naroda vredna 6.240 milijardi - otišla je za cenu koja liči na napojnicu.

Mačado pozvana u Vašington – uz miris predizborne kampanje

Bela kuća je opozicionoj lideri Mariji Korini Mačado predložila da pre povratka u Venecuelu poseti Vašington, prema izvorima upoznatim sa razgovorima. Bela kuća održava kontakt sa Mačadinim timom, ali datum eventualnog susreta još nije utvrđen. Prema novinaru Dejvidu Alandeteu, dopisniku španskog lista ABC iz Vašingtona, Trampova administracija traži zbližavanje sa Mačado i venecuelanskom opozicijom kako bi pridobila hispanske glasače uoči parcijalnih izbora 3. novembra u SAD, na kojima se bira Predstavnički dom i trećina Senata. Mačado je najavila da će se "veoma uskoro" vratiti u Venecuelu, bez preciznog datuma; iz izgnanstva je u decembru otišla tajno kako bi primila Nobelovu nagradu za mir, a trenutno živi u Panami.

Povodom naftnog sporazuma, Mačado je poručila da Venecueli treba "mnogo više od novca", upozoravajući Trampovu administraciju da su "neprijatelji Sjedinjenih Država u Venecueli danas u Miraflores palati". Dodala je da "bogatstvo našeg tla ne pripada nelegitimnom režimu, već venecuelanskom narodu", i da se saradnja sa SAD mora zasnivati na "apsolutnoj transparentnosti, zakonitosti i efikasnosti". Nije poznat njen komentar na predmetni "sporazum".

Slika koja se slaže iz ova dva paralelna toka – tajni poziv biznismenu pod istragom za pranje novca, gašenje krivičnih predmeta baš u trenutku kad postaje poslovni partner Vašingtona, i sada poziv opozicionoj lideri uoči američkih izbora – teško se može odvojiti od realnosti da su Sjedinjene Države, nekoliko meseci nakon zarobljavanja venecuelanskog lidera, sebi obezbedile kontrolu nad petinom naftnih rezervi jedne suverene države. Ujedinjene nacije o čitavom procesu nisu izustile ni reč, dok Mačadino upozorenje da "bogatstvo tla pripada narodu, ne režimu" zvuči sve irelevantnije naspram brojki od 65 milijardi barela koje su pripale SAD i 209 milijardi dolara – kojima, čini se, upravlja neko sasvim drugi, a ne venecuelanski narod u čije se ime "sporazum" uopšte i sklapa.