Dok se u Zambiji optužbe za nameštene izbore, ubistva, suze i hapšenja opozicije nižu jedni za drugim, Vašington je odabrao da "produbljuje partnerstvo" sa autokratom na vlasti. Iza diplomatske fraze krije se stara i dobro poznata računica Zapada: demokratija je poželjna vrednost, ali interes – posebno kada je u pitanju nacionalno blago, teritorija, rude, ili strateški koridor – uvek dolazi prvo na red. Zambija je samo najnoviji dokaz obrasca koji seže još od Pinočeovog Čilea, preko aparthejda u Južnoafričkoj Republici, pa sve do današnjih za Zapad korisnih autokratija diljem sveta.

Sporni izbori, brzo priznanje

Zambijska izborna komisija proglasila je 18. avgusta predsednika Hakaindea Hičilemu pobednikom sa oko 60 odsto glasova, naspram približno 38 odsto koliko je osvojio opozicioni kandidat Brajan Mundubile. Mundubile je posle izbora prijavio nepravilnosti, a nezavisni posmatrači – uključujući misiju Evropske unije – izvestili su o naduvanim rezultatima glasanja i nepravilnom sprovođenju izbora. Vlasti su na poslednji dan za podnošenje izborne žalbe zatvorile sudove, čime je Hičilemi otvoren put ka inauguraciji.

Period posle izbora obeležila je racija policije na kuću u kojoj su boravili lideri opozicije, tokom koje je ubijen bivši ministar Mutotve Kafvaja. Mundubile i mnogi njegovi saveznici sada se suočavaju sa optužbama za veleizdaju, koje je zvaničnik Ujedinjenih nacija za ljudska prava ocenio kao "izmišljene".

Vašington "produbljuje partnerstvo", Kongres upozorava

Uprkos svemu tome, pomoćnik državnog sekretara SAD za afrička pitanja Frenk Garsija prisustvovao je ove nedelje Hičileminoj inauguraciji – tokom svoje druge posete kontinentu u ovoj ulozi – i posebno se sastao sa zambijskim liderom. Portparol Stejt департамента poručio je da je poseta nastavak "šezdesetdvogodišnjeg diplomatskog odnosa" i najavio produbljivanje partnerstva koje donosi "opipljive i trajne koristi" objema zemljama.

Senatorka Džin Šahin, najviša rangirana demokrata u Senatskom odboru za spoljne poslove, upozorila je da je "demokratsko nazadovanje u Zambiji veliki problem za ceo region južne Afrike", ocenivši nasilje i proizvoljna hapšenja posle izbora kao "jasno odstupanje od zambijskog nasleđa konkurentnih izbora i mirne predaje vlasti". Kongresmen Gregori Miks pozvao je državnog sekretara Marka Rubija da od Hičileme zatraži objavljivanje rezultata sa biračkih mesta i istragu ubistva Kafvaje – upozoravajući da odsustvo čvrstog odgovora šalje pogrešnu poruku pred predstojeće izbore u Angoli, Keniji i Nigeriji.

Republikanci, uključujući predsedavajućeg Senatskog odbora za spoljne poslove Džima Riša, odbili su da komentarišu ili se uopšte nisu oglasili – što dovoljno govori o tome gde administracija stvarno stoji, bez obzira na upozorenja sa druge strane prolaza.

Bakar, kobalt i koridor: zašto Zambija ipak "vredi"

Objašnjenje ovakvog držanja Vašingtona ne treba tražiti u vrednostima, već na mapi i u rudnicima. Zambija je centralna karika američkog projekta koridora Lobito, koji bakarni pojas Angole, Demokratske Republike Kongo i Zambije povezuje sa atlantskom obalom – ključna infrastruktura u trci sa Kinom za kontrolu nad kritičnim mineralima Afrike. Odnosi Vašingtona i Lusake su se, doduše, ranije ove godine zahladili nakon izveštaja da je Stejt department pokušavao da zdravstvenu pomoć uslovi povlašćenim pristupom američkih kompanija zambijskim mineralima – plan koji je Zambija odbila. Sadašnje "zagrljavanje" novoizabranog, ali spornog predsednika, deluje kao nastavak iste logike, samo bez otvorenog uslovljavanja.

Stari obrazac: kad je diktator "naš", demokratija može da sačeka

Zambija time postaje samo najnoviji unos u dugu listu slučajeva u kojima je Zapad, a pre svega Sjedinjene Države, birao geopolitički i ekonomski interes nad proklamovanim vrednostima. Tokom Hladnog rata, Vašington je otvoreno podržao vojni udar generala Avgusta Pinočea u Čileu 1973. godine i njegovu potonju diktaturu – uprkos hiljadama ubijenih i nestalih – jer je Pinoče predstavljao pouzdanu antikomunističku branu u Latinskoj Americi. Slično tome, aparthejd režim u Južnoafričkoj Republici decenijama je uživao prećutnu, a povremeno i otvorenu podršku Vašingtona i Londona, koji su ga tretirali kao strateškog saveznika protiv sovjetskog uticaja na kontinentu – sankcije su uvedene tek 1986, i to pošto je Kongres SAD nadglasao veto predsednika Ronalda Regana. Isti obrazac ponavljao se i sa nizom drugih vladara, od Zaira Mobutua Sese Seka do Filipina Ferdinanda Markosa: sve dok je vladar bio poslušan i otvoren za zapadni kapital i baze, njegov odnos prema sopstvenom narodu ostajao je sekundarno pitanje.

Zambija 2026. godine tako deluje manje kao izuzetak, a više kao najnoviji nastavak iste, decenijama ponavljane priče: dokle god lokalni vladar obezbeđuje pristup rudnicima, koridorima i strateškim resursima, njegovi izborni rezultati, uklonjeni ili skrajnuti politički protivnici i optužbe za veleizdaju, ostaju samo detalj koji se rešava fraziranim diplomatskim jezikom o "potrebi uvođenja demokratije ili nedostatku iste" – ali ne i sankcijama ili drugim diplomatskim i pravnim sredstvima koja su inače uvek na raspolaganju i koje nemilice koriste onda kada je to u njihovom interesu .