Peking je mogao da udvostruči uvoz jeftine ruske nafte i gasa i da reši problem poremećaja u snabdevanju usled agresije SAD na Islamsku Republiku Iran. Umesto toga, bira da plati premiju Vašingtonu — i to baš dok američka vojska razara njegovog strateškog partnera Iran. Ovo nije energetska politika. Ovo je u izvesnom smislu nepotrebna, za mnoge i — nemoralna kapitulacija.
U misiju smrti, nosač aviona SAD
Azija bez goriva, moreuz u blokadi
Sve je počelo 28. februara, kada su Sjedinjene Države i Izrael pokrenuli vojne napade na Iran. Tankerski saobraćaj kroz Ormuski moreuz gotovo je stao. Brodari beže od pretnje iranskim dronovima i raketama, a posledice su se u talasima prelile na ceo azijsko-pacifički region.
Domino efekt je bio brz i surov. Tajland 6. marta obustavlja izvoz goriva. Kina 11. marta, odlukom svog NDRC-a, zabranjuje izvoz benzina, dizela i avionskog kerozina.
U Laosu zatvara više od 40 odsto benzinskih pumpi. Kambodža i Tajland uvode racionisanje. Filipini proglašavaju energetsku vanrednu situaciju — sa svega deset dana dizel rezervi u zemlji. Vijetnam otkazuje letove. Indija, Pakistan i Bangladeš mere cene i uvode hitne mere štednje.
Ormuski moreuz propušta oko petinu svetske nafte. Kad on stane, staje pola Azije.
Si Đinping i Vladimir Putin
A Kina? Kina zove Ameriku
Usred svega toga, iz Pekinga stiže vest koja izaziva nevericu kod svakog ko prati globalnu geopolitiku: Kina masovno naručuje američku naftu i tečni prirodni gas.
Podaci o kretanju tankera, koje prenosi Nikkei Asia, pokazuju da je samo za april naručeno oko 600.000 barela američke nafte — dnevno. Ili, osamnaest miliona barela mesečno. Blizu deset milijardi dolara.
Da se razumemo — ovo nije mala „nadopuna“ zaliha — već je značajna nabavka. Naime, od Irana je Kina dnevno pazarila 1,3 miliona barela dnevno, što je 13% kineskih potreba. Sada od Trampa naručuje preko 6% svojih potreba, ili — polovinu od onoga što je nabavljala u Iranu. Ali u Iranu po duplo nižoj ceni, slično sa Rusijom (naravno, sve u odnosu na cenu nabavke u SAD). A kolike su te cene američke nafte i odakle eksploatiše istu, namenjenu izvozu koji uveliko natura vazalima u EU, saznajte upravo — ovde.
Zašto je ovo skandalozno: Rusija je tu, jeftina i raspoloživa. Ali…
Ovde dolazimo do suštine koja u zvaničnim kineskim saopštenjima i propagandnim komentarima sistematski izostaje.
Kina ima alternativu. Ima je na dlanu, i to znatno povoljniju. Ali…
Rusija — za Kinu „strateški partner bez granica“, „saveznik u izgradnji multipolarnog sveta“, partner u svim važnim geopolitičkim formatima od Šangajske organizacije do BRIKS-a, itd, itd — nudi naftu i gas po cenama koje su daleko ispod tržišnih. Otkako joj je Zapad uveo sankcije posle invazije na Ukrajinu, Moskva prodaje energente sa popustima od 20 do 30 odsto. Naftovodima i tankerima. Svakodnevno.
Kina je tokom 2023. i 2024. upravo to i radila — nabavljala tiho, obilato, profitabilno. Jeftina ruska nafta punila je kineske rafinerije, a Moskva je dobijala devize koje su joj bile potrebne da finansira rat i unutrašnje potrebe pod neviđenim sankcijama Zapada u čitavoj belosvetskoj istoriji. Istovremeno, Kini je to omogućavalo da, između ostalog, i sa takvim niskim inputima zadrži maksimalnu kuretnost svojih finalnih izvoznih proizvoda, povećavajući spoljnotrgovinski suficit bez obzira na više međunarodnih kriznih žarišta.
Sada, međutim, Peking odlučuje da ne proširuje taj svoj već uspostavljeni kanal. Ne. Umesto toga — okreće se Americi. I plaća tržišnu, dakle znatno višu cenu.
Razlika u ceni nije zanemarljiva. Ona se meri u milijardama dolara mesečno. Kina svesno bira skuplju opciju.
Zašto? Odgovor je neugodan koliko i jednostavan: da bi zadovoljila Trampovu taštinu. Tužno, ali istinito. Stara poslovica koja kaže da je nečija lepota zapravo u oku posmatrača, može se primeniti i ovde — nečija moć je velika tačno onoliko kolika je njena percepcija u svesti posmatrača.
Tramp i Đinping
Diplomatija podbačajem: Samit u maju, račun odmah
U maju se očekuje susret Si Đinpinga i Donalda Trampa — 13. i 14. maja, barem prema dostupnim informacijama. Peking želi da taj razgovor prođe u što povoljnijoj atmosferi. Masovne kupovine američke nafte i gasa jesu, dakle, ne energetska odluka, već diplomatski gest.
Ili preciznije: mito u obliku naftnih tankera.
Kineski komentatori, naravno, predstavljaju stvar drugačije. „Japan je otišao kod Trampa sa obećanjima savezništva i vratio se praznih ruku, a Kina je obezbedila 600.000 barela dnevno“, trijumfuje jedan kolumnista iz Sečuana. Naravno, SAD ne daju prednost saveznicima kada je profit u pitanju — već daju onima koji više plaćaju.
Komentar kolumniste iz Sečuana podseća na neke vazalne slavodobitne isprazne tvrdnje i zamene teza baš sa ovih prostora. Kinesko „Pobedili smo Japan“, eto, nama daju, a Japanu još ne, nije samo tužno zamajavanje sopstvene nacije i lažiranje stvarnosti, već je — potpuno nehotični opis poniženja.
Kina ne dobija naftu zahvaljujući strateškoj snazi ili zato što je Tramp voli. Dobija je jer pristaje da plati premiju. To nije pozicija moći. To je pozicija kupca koji nema pregovaračkih karata — ili samo predstavlja tog koji se plaši da ih izvuče, da ne bi razljutio onog moćnijeg.
Pezeškijan i Đinping, Peking
Iran gleda, čeka, i trpi udarce
A onda je tu Iran.
Iran nije samo zemlja s kojom Kina trguje. Iran je potpisnik tridesetogodišnjeg sveobuhvatnog strateškog sporazuma s Kinom, vrednog navodno 400 milijardi dolara. Iran je zemlja koja dugi niz godina isporučuje naftu Kini po preferencijalnim uslovima, zaobilazeći zapadne sankcije. Iran je partner u svakoj Pekingovoj inicijativi izgradnje alternativnog svetskog poretka.
I upravo taj Iran, u ovom trenutku, trpi američke i izraelske napade.
Kina na to reaguje — kupovinom američke nafte.
Ovo nije samo geopolitička ironija. Ovo je signal. Signal Teheranu da Peking, kada dođe do pravog izbora između vlastitih ekonomskih interesa i odbrane partnera, bira interese. Uvek. Bez oklevanja.
Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova jeste pozvalo Vašington da „odmah obustavi vojne operacije“. Ali poziv bez posledica nije politika — to je retorika za domaću publiku.
Selektivna solidarnost: Ko dobija gorivo, a ko ne
Kina je zvanično zabranila izvoz goriva. Ali zabrana, pokazuje se, nije apsolutna.
Filipini su proglasili energetsku vanrednu situaciju — Peking je poslao dva tankera sa 260.000 barela dizela. Vijetnam je dobio tanker sa 100.000 barela. Bangladeš, Mjanmar i Šri Lanka nalaze se na listama za ograničene isporuke u aprilu.
Ko dobija gorivo, a ko ne — odlučuje Peking. Po sopstvenim geopolitičkim kriterijumima, bez međunarodnih institucija i bez transparentnih pravila.
Ovo je nova kineska energetska diplomatija u punoj snazi: Peking kao regionalni distributer (i prerađivač uvezene nafte), arbitar nestašice, tvorac zavisnosti. Komšije koje žele sigurnost snabdevanja bolje da budu u dobrim odnosima sa Kinom.
Istovremeno, Kina reeksportuje rekordne količine LNG-a na azijsko spot tržište — kupljeno jeftino, prodato skupo — zarađujući na krizi koju delom i sama produbljuje zabranom sopstvenog izvoza.
Tramp i japanski premijer Takaiči
Tramp: Vi čuvajte Ormuz, mi smo vas bombardovali
Tramp je u obraćanju naciji rekao da su SAD „uništile“ Iran vojnički i ekonomski. A zatim — odmah potom — pozvao azijske zemlje da same preuzmu odgovornost za zaštitu Ormuskog prolaza kroz koji prolazi njihova nafta.
U kineskoj štampi se od početka sukoba do danas, nastojalo prikazati da Trampovo odlaganje posete Pekingu jeste baš to, odlaganje ne i otkazivanje posete. Teme koje su suvereno vladale kompletnom kineskom štampom jesu one o kolosalnom razvoju kineske privrede — i o poseti Trampa.
Opsednutost. A Iran i oko rata? Dnevno — maksimalno jedna vest. Sem u par navrata, i bez izveštaja o tamošnjim žrtvama. Sveukupno, ispod 1% dnevnog prostora. Nekim danima ni toliko. To nešto govori, bez obzira na skrivenu logistiku koju Kina delimično pruža Iranu.
Amerika danas napada Iran. Azija plaća najveću cenu. A Kina — za to vreme — piše čekove Americi.
Još da joj Tramp nije oduzeo trud i novac i kroz proterivanje iz Panamskog kanala, a tek iz Venecuele… Sve o tome možete saznati u linkovima na kraju teksta.
Neverovatno.
Postoji reč za ovakav odnos snaga. Nije „strateško partnerstvo“. Nije ni „multipolarni svet“. Nije ni ona izmišljena „pobeda nad Japanom u nabavci sirovina“.
Zove se podređenost. I košta — skupo.
Korisni linkovi
Autor teksta: Ozna Vesti
