Selo od 350 stanovnika u engleskom Oksfordširu ove nedelje je simbolično "izašlo" iz Ujedinjenog Kraljevstva. Vest deluje kao kuriozitet – ali iza nje stoji nešto mnogo ozbiljnije: ista podela sela i grada koja je 2016. odvukla Britaniju iz EU, i brojke o imigraciji koje malo ko u Evropi zna, a koje objašnjavaju zašto baš mala, ruralna mesta najglasnije protestuju.

Pidington: selo koje je "napustilo" Britaniju

Stanovnici Pidingtona, sela udaljenog oko 50 kilometara severozapadno od Londona, glasali su na simboličnom, pravno neobavezujućem referendumu – 285 prema 26 glasova, uz izlaznost od skoro 92 odsto – za "otcepljenje od Ujedinjenog Kraljevstva i pravo na samoopredeljenje". Predsednik mesne skupštine Tim Mekneli objavio je da će mesto ubuduće nositi naziv "Kneževina Pidington".

Povod je vladin plan da na bivšoj vojnoj bazi udaljenoj svega kilometar od sela smesti do 1.256 muških tražilaca azila – skoro četiri puta više ljudi nego što selo samo ima stanovnika. Meštani navode strah za bezbednost žena i dece; vlada tvrdi da objekat treba da bude "u velikoj meri samodovoljan" kako bi se uticaj na lokalnu zajednicu sveo na minimum, ali plan neće menjati.

Bregzit 2.0 – istina koju malo ko zna

Referendum u Pidingtonu simbolički podseća na glasanje o Bregzitu 2016 – i to podseća na jedan detalj koji je u međunarodnoj javnosti često pogrešno shvaćen. Izlazak iz EU nije "izmislio" London niti su ga gurnuli veliki multinacionalni gradovi – naprotiv.

Analiza britanskog Parlamenta pokazuje da je od 91 pretežno ruralne oblasti čak 77, odnosno 85 odsto, glasalo za izlazak iz EU, sa prosečnom podrškom Bregzitu od 56 odsto. London je bio jedini region Engleske u kome je pobedio ostanak – tamo je čak 65,1 odsto birača glasalo za Remain, dok je svega 16 odsto londonskih opština podržalo izlazak. Najveću podršku Bregzitu dao je zapadni Midlands (59,3 odsto), dok je Škotska najviše glasala za ostanak (62 odsto za Remain).

Drugim rečima – ono što je 2016. odlučilo sudbinu Britanije nisu bili kosmopolitski London i veliki univerzitetski gradovi, nego upravo manja, ruralna mesta poput Pidingtona. Ista ta mesta danas, deset godina kasnije, i dalje najglasnije reaguju na useljavanje – što ovu naizgled anegdotalnu vest čini nastavkom iste priče, a ne novom.

Brojke iza besa

Podaci britanske Kancelarije za nacionalnu statistiku (ONS) pokazuju da je u Britaniji 2024. živelo oko 13,1 milion ljudi rođenih van zemlje – oko 19–20 odsto ukupnog stanovništva, i to čak 143 odsto više nego 2004, kada je taj broj iznosio 5,4 miliona. London je i dalje najkoncentrisaniji – preko 40 odsto stanovnika prestonice rođeno je u inostranstvu, a u pojedinim londonskim opštinama poput Njuama i Brenta taj procenat prelazi 50 odsto.

Neto migracija je 2022. dostigla rekordnih 606.000 ljudi, da bi do kraja 2025. pala na 171.000 (813.000 doseljenih naspram 642.000 iseljenih). Poseban problem predstavljaju "mali čamci" preko Lamanša: od prve zabeležene 299 osoba 2018, brojka je do 2022. skočila na rekordnih 45.755, potom pala na 29.437 (2023), da bi ponovo porasla na 36.816 (2024) i 41.472 (2025). Ukupno je od 2018. do 2025. Lamanš na taj način prešlo preko 150.000 ljudi, uz oko 180.000 podnetih zahteva za azil.

Najviše ih dolazi iz Irana, Avganistana, Iraka, Albanije, Sirije i Eritreje – tih šest zemalja čini 65 odsto svih koji su od 2018. stigli malim čamcima, sa Iranom na prvom mestu (preko 24.500 ljudi). Zanimljivo, direktno iz Sirije otkako je 2011. počeo građanski rat, u Britaniju je zatražilo azil "svega" oko 27.000 ljudi (90 odsto zahteva odobreno) – što je relativno malo u poređenju sa kontinentalnom Evropom, koja je samo 2015. primila preko 1,3 miliona zahteva za azil. Cena smeštaja tražilaca azila u hotelima dostigla je, prema Domu lordova, oko 8 miliona funti dnevno, odnosno gotovo 3 milijarde funti godišnje.

Kada zabrinutost pređe u opasnu retoriku

Deo kampanje u Pidingtonu ostao je u granicama legitimnog lokalnog protesta – žalbe na razmere planiranog smeštaja u odnosu na veličinu sela, nedostatak konsultacija sa vladom, briga za bezbednost. Ali deo retorike otišao je dalje: pojedini učesnici poredili su svoju "borbu" sa Bitkom za Britaniju iz 1940. protiv nacističke Nemačke, a 76-godišnji meštanin Herbert Oven izjavio je da je dan glasanja "Bitka za Britaniju" i da predstavlja sve za šta su se njihovi roditelji i babe i dede borili.

Poređenje neregularne imigracije sa invazijom postalo je, primećuju britanski mediji, sve učestalije kod političara poput Najdžela Faraža i njegove stranke Reform UK, kao i kod krajnje desničarskih grupa koje organizuju anti-imigrantske proteste širom zemlje. Upravo tu leži suštinska napetost ove priče: iza nje stoje stvarni, merljivi problemi – enormni troškovi, preopterećen sistem azila, sela suočena sa naseljima duplo većim od sopstvene populacije – ali se ti problemi sve češće artikulišu jezikom koji granicu između legitimnog nezadovoljstva i otvorene ksenofobije čini sve tanjom.

Pidington neće postati nezavisna kneževina, niti će njegov referendum imati ikakav pravni efekat. Ali kao simptom, ova priča govori više od bilo koje ankete: deset godina posle Bregzita, ista Britanija koju su "izvukla" mala mesta i dalje se deli po istoj liniji – London i veliki gradovi na jednoj, ruralna Engleska na drugoj strani. Razlika je što se danas ta linija ne povlači prema Briselu, već prema sopstvenoj vladi u Londonu.