Kada je kineska kompanija Jingje grupa 2020. godine kupila posrnulu britansku čeličanu „Britiš stil", i to na poziv i vapaj iz Londona, malo ko je mogao da pretpostavi da će samo šest godina kasnije isti taj pogon postati predmet jednog od najozbiljnijih međunarodnih investicionih sporova između Londona i Pekinga.

Slučaj „Britiš stila" postao simbol sve dubljeg sukoba između Zapada i Kine, u kojem ekonomija sve više ustupa mesto geopolitici

Britanska vlada naprasno je odlučila da nacionalizuje kompaniju i vrati je u državno vlasništvo, dok kineski investitor tvrdi da je reč o nezakonitom oduzimanju imovine uz gotovo nikakvu naknadu i najavljuje međunarodnu arbitražu.

Na prvi pogled, reč je o sporu oko jedne čeličane. U stvarnosti, mnogo je verovatnije da ovaj slučaj predstavlja još jedan dokaz da se svet ubrzano udaljava od modela globalizacije koji je decenijama počivao na slobodnom protoku kapitala i stranih investicija — upravo kao deo doktrine nekada dominantnog Zapada, u preuzimanju svetskih resursa.

Od spasavanja kompanije do državnog preuzimanja

Kada je Jingje grupa preuzela „Britiš stil", kompanija je bila na ivici gašenja. Kineski investitor tvrdi da je u narednim godinama uložio stotine miliona funti u modernizaciju proizvodnje, očuvanje radnih mesta i nastavak rada pogona koji je imao veliki značaj za britansku industriju. Prema navodima kineske strane, kompanija je već posle godinu dana ponovo poslovala sa dobiti, dok su ulaganja nastavljena i narednih godina.

Međutim, britanska vlada sada tvrdi da proizvodnja primarnog čelika iznenada predstavlja pitanje nacionalne bezbednosti i da država više ne može da prepusti tako važan sektor stranom vlasniku. London smatra da je očuvanje domaće proizvodnje čelika od strateškog značaja za železnicu, građevinarstvo, odbrambenu industriju i infrastrukturu, zbog čega je najpre preuzeo upravljanje kompanijom, a potom je i potpuno nacionalizovao.

Peking: Kada je trebalo spasavati fabriku, kineski kapital je bio dobrodošao

U Pekingu ovaj potez izaziva sasvim drugačije tumačenje. Jingje smatra da je Britanija pozvala kineske investitore kada domaći kapital nije bio spreman da preuzme posrnulu kompaniju. Tek kada je čeličana stala na noge i ponovo postala važna za britansku industriju i nacionalnu strategiju, država je odlučila da je vrati pod svoju kontrolu.

Zbog toga kineska kompanija optužuje London da je prekršio bilateralni sporazum o zaštiti investicija između dve zemlje i da pokušava da domaćim zakonima potisne međunarodne obaveze. Jingje insistira da će tražiti punu naknadu za sva ulaganja i najavljuje arbitražni postupak ukoliko se spor ne reši pregovorima.

Pravno gledano, države imaju pravo da nacionalizuju privatnu imovinu kada postoji javni interes, ali međunarodno investiciono pravo istovremeno predviđa da vlasniku mora biti isplaćena pravična i odgovarajuća naknada. Upravo će pitanje visine te naknade biti jedno od ključnih u predstojećem sporu.

Presedani postaju novo pravilo

Ovaj slučaj teško da se može posmatrati izolovano. Poslednjih nekoliko godina Zapad sve češće ograničava kineske investicije u sektorima koje smatra strateškim. Luka, rudnik, telekomunikaciona mreža, proizvođač čipova ili čeličana danas više nisu samo poslovni poduhvati, već pitanje nacionalne bezbednosti.

Sjedinjene Američke Države uvele su ograničenja izvoza najnaprednijih čipova i opreme za proizvodnju poluprovodnika Kini, blokirale ili otežale poslovanje pojedinih kineskih tehnoloških kompanija i pooštrile kontrolu kineskih ulaganja u osetljive sektore. Evropska unija istovremeno uvodi dodatne zaštitne mere prema kineskim proizvodima, posebno u oblasti električnih automobila, dok evropske vlade sve češće preispituju kineska ulaganja u infrastrukturu i energetiku.

Sve ono što je do pre nekoliko godina predstavljalo poželjnu stranu investiciju danas se sve češće posmatra kao potencijalni bezbednosni rizik.

Američka strategija i evropski zaokret

Promena nije počela sa administracijom Donalda Trampa, ali je upravo u njegovo vreme dobila najizraženiji oblik. Pravi trgovinski rat sa Kinom, carine, tehnološke zabrane i ograničenja izvoza postali su deo nove američke strategije koja je nastavila da se razvija i tokom narednih administracija.

U zvaničnim američkim strateškim dokumentima Kina se sve otvorenije definiše kao glavni dugoročni strateški rival, dok se Rusija opisuje kao neposredna bezbednosna pretnja. Poslednjih godina slična terminologija pojavljuje se i u dokumentima Evropske unije i NATO-a, gde se sve više govori o „ekonomskoj bezbednosti", „otpornosti lanaca snabdevanja" i smanjenju zavisnosti od kineskih tehnologija.

Upravo zbog toga mnogi analitičari smatraju da britanska nacionalizacija „Britiš stila" nije samo odluka jedne vlade, već deo mnogo šireg geopolitičkog zaokreta u kojem ekonomski odnosi sve više postaju instrument strateškog nadmetanja.

Konfrontacija kao novi pravac zapadne geopolitike

Starmer u Pekingu Foto: Sinhua

Za Kinu ovaj slučaj ima mnogo širi značaj od same čeličane. Ako strani investitor može da uloži veliki kapital u kompaniju koja je bila pred gašenjem, a zatim ostane bez vlasništva kada ona ponovo postane strateški važna, Peking smatra da se šalje poruka svim budućim investitorima da političke okolnosti mogu biti važnije od tržišnih pravila.

Britanska vlada, s druge strane, tvrdi da je zaštita nacionalnih interesa i očuvanje ključnih industrijskih kapaciteta iznad poslovnih interesa pojedinačnih investitora. To izgleda nije znao Starmer kada je pre samo nekoliko meseci požurio u Peking, o čemu sve možete saznati upravo — OVDE. Ne propustite naše Korisne linkove, saznajte sve što na drugom mestu nećete moći.

Ishod ovog spora neće odlučiti samo o sudbini jedne čeličane i visini eventualne odštete. On bi mogao da pokaže koliko su se pravila međunarodne trgovine promenila u svetu u kojem države kolektivnog Zapada — sve češće stavljaju geopolitiku ispred ekonomije, a "nacionalnu bezbednost" ispred principa slobodnog tržišta — principa koji su decenijama forsirale upravo one onda kada su sa pozicija ekonomske i političke dominacije preuzimali manja i nerazvijena tržišta, a posebno rudna nacionalna blaga zemalja trećeg sveta. Sada to više ne važi, slobodna trgovina ima više ne odgovara i zato nestaje, dok protekcionizam i zatvaranje u nacionalne okvire postaje način života zapadne uzdrmane političke i ekonomske elite.