Smrt vrhovnog vođe Islamske Republike, ajatolaha Alija Hamneija, koju su iranski državni mediji potvrdili u nedelju ujutru, dan nakon što je ubijen u prvom talasu američko‑izraelskih udara, potresla je region i otvorila pitanje političke budućnosti Irana. Prema sadašnjim saznanjima, Hamnei je stradao na samom startu bombardovanja, u subotu ujutru, ali je kasno uveče istog dana u državnim medijima najavljen njegov „skori govor“, da bi nekoliko sati kasnije, u nedelju ujutro, ipak bila objavljena vest o smrti, te proglašena 40‑odnevna žalost.

Ovo je zbunilo i domaću i međunarodnu javnost, a ništa manje iznenađenje proizvela je i potpuno štura objava državnih medija o njegovoj smrti, bez ikakve uobičajene glorifikacije karakteristične za poziciju verskog i političkog lidera Islamske republike. Jedna rečenica o smrti i mučeništvu i to je bilo to.

Ajatolah Hamnei (86)

Arapske reakcije: tišina prema napadima SAD i Izraela, oštrina prema Iranu

Većina arapskih vlada osudila je iranske raketne udare na američke baze u regionu, ali ne i same američko‑izraelske napade na Iran, iako su upravo iz tih baza lansirani udari koji su ubili Hamneija. Ovakav raskorak izazvao je oštre reakcije analitičara, koji ukazuju na „duboku zavisnost“ pojedinih arapskih režima od Vašingtona i njihovu spremnost da izbegnu svaku kritiku Izraela.

U saopštenjima Maroka, Jordana, Sirije i UAE osuđeni su iranski napadi na američke baze u Kuvajtu, Bahreinu, Kataru i Emiratima, dok se o američko‑izraelskim udarima gotovo niko nije izjasnio, što je amoralno i tragično, ali i pomaže Izraelu da održi svoju antiarapsku dominaciju. Arapska liga je iranske udare nazvala „očiglednim kršenjem suvereniteta“, ali je izbegla da pomene napad koji je prethodio i koji je izazvao iranski odgovor. Još je tragičnija uloga nove palestinsku uprave po svemu odane Netanjahuu i Trampu, koja je osudila napad Irana na američke baze u okolnim zalivskim zemljama i ne pomenuvši razloge za iranski uzvratni odgovor.

Ovakav stav izazvao je oštre reakcije u palestinskoj javnosti, s obzirom na to da je Iran decenijama bio jedan od retkih regionalnih aktera koji je otvoreno podržavao palestinski otpor.

Pukotine u arapskom svetu

Ipak, nisu sve arapske države zauzele isti stav. Oman je snažno kritikovao američku akciju kao „kršenje međunarodnog prava“, dok je Sirija — tradicionalni iranski saveznik — iznenadila time što je osudila Teheran, što analitičari tumače kao pokušaj nove vlade da se približi SAD i bogatim zalivskim državama.

Si Đinping i Vladimir Putin

Zapad: oprezne formulacije i diplomatska distanca

Evropske vlade pozvale su na uzdržanost i nastavak pregovora o nuklearnom programu, naglašavajući da nisu učestvovale u napadima. Francuski predsednik Emanuel Makron izjavio je da „niko ne može verovati da će se pitanja nuklearnog programa rešiti samo udarima“, naglašavajući da Pariz nije bio obavešten o operaciji.

Rusija i Kina: otvorena kritika SAD i Izraela

Rusija je napade nazvala „ničim izazvanim činom oružane agresije“, optužujući SAD i Izrael da se „kriju iza nuklearnog pitanja“ dok zapravo teže promeni režima u Teheranu. Kina je izrazila „duboku zabrinutost“ i pozvala na hitan prekid vojnih operacija. Čini se da je Iran očekivao više od Kine, zaboravljajući da Kina nikada nije podmetnula leđa za drugog, ma kako bliskog. O odlasku iranske delegacije po pomoć i savet u Peking, saznajte više – ovde. Na drugoj strani je Rusija koja je nudila blagovremenu logističku, tehnološku i obaveštajnu pomoć iranskom državnom vrhu, ali koju je upravo iranski režim odbijao očekujući samilost i svojevrsnu blagonaklonost SAD, oklevajući da ratifikuje sporazum potpisan sa Putinom u Moskvi ravno šest meseci, o čemu više možete saznati – ovde.

Strah od šireg rata

Norveški ministar spoljnih poslova upozorio je da bi neuspeh pregovora mogao dovesti do „novog, opsežnog rata na Bliskom istoku“. Nobelom nagrađena Međunarodna kampanja za ukidanje nuklearnog oružja ocenila je da su američki i izraelski napadi „potpuno neodgovorni“ i da povećavaju rizik od nuklearne eskalacije.

U ovom trenutku niti SAD imaju opcije za vojnu pobedu nad Iranom, niti je Iran dovoljno opremljen za jači odgovor prema Izraelu, a posebno ne prema SAD. Karta na koju igra Trampova duboka država su unutrašnje podele u Iranu i ozbiljno prisutna obaveštajna i subverzivna mreža unutar iranskog sistema, neretko sačinjena upravo od iranskih građana, uključujući i iranske službene strukture bez kojih se ozbiljna preciznost u napadima i potvrđivanje rezultata – nikako nije moglo izvesti.