Govor o stanju nacije, poznat kao SOTU, odavno je izgubio svoju prvobitnu svrhu i pretvorio se u politički ritual koji više liči na televizijski spektakl nego na državnički trenutak. Komentatori i analitičari godinama ukazuju da je ovaj format postao previše teatralan, previše partijski, previše navijački i sve manje sadržajan, a kod Donalda Trampa taj efekat je pojačan do apsurda.

Kongres SAD

SOTU kao politički teatar

Atmosfera u Kongresu deluje kao da je pažljivo režirana: predsednik izgovori pola rečenice, republikanski deo sale skače na noge, usledi frenetičan aplauz, kamera hvata „oduševljenje“, i tako u beskrajnom ciklusu koji više govori o lojalnosti nego o stvarnom političkom sadržaju. Tramp se šepuri kao pred ogledalom, a reakcije u sali deluju kao koreografisani odgovor ansambla koji zna kada treba da ustane, kada da se nasmeje i kada da glumi ekstazu — kao da je upravo objavio otkriće penicilina, a ne izgovorio još jednu bombastičnu frazu.

Kao po dobrom scenariju, Tramp je u kongresnu salu uveo i zlatne olimpijce, ali i jednog visokog oficira kome je dodeljeno odlikovanje „Purpurno srce“, odlikovanje koje je po rečima samog Trampa „ustanovio Džorž Vašington“, zajedno ih predstavljajući kao simbol sopstvene odlučnosti i nacionalne snage, iako njihovi uspesi nemaju nikakve veze sa njegovim političkim delovanjem. Time je dodatno pojačao utisak autopropagande, koristeći njihove lične priče kao scenografski element u predstavi koja je trebalo da potvrdi njegovu ulogu centralne figure američke moći.

U takvom ambijentu granica između politike i performansa potpuno se briše, a Kongres se pretvara u pozornicu na kojoj predsednik igra glavnu ulogu, dok publika služi kao scenografija njegovog samouverenog nastupa. I to je ono što mora da zabrine ne samo građane SAD, već i svet, to „prvorazredno“ politikanstvo, posebno zato što je u pitanju vodeća i za agresiju uvek spremna ― super sila.

Američki sekretar za energetiku u inspekciji „američke“ nafte u Venecueli Kris Rajt i naslednica na mestu otetog Madura, Delsi Rodrigez

Venecuelanska nafta kao „dokaz“ američke snage

Jedan od najupadljivijih trenutaka govora bila je Trampova tvrdnja da su Sjedinjene Države, nakon „hapšenja“ Nikolasa Madura, dobile više od osamdeset miliona barela venecuelanske nafte. Predsednik je to predstavio kao trijumf američke odlučnosti i dokaz da se „Amerika ponovo poštuje“, ali način na koji je izneo tu brojku zvučao je više kao politička propaganda nego kao ozbiljna ekonomska analiza.

U njegovoj interpretaciji, preuzimanje tuđeg rudnog bogatstva postaje simbol nacionalnog i ekonomskog uspeha, a ne pitanje međunarodnog prava, geopolitičkih posledica ili dugoročnih rizika.

Tramp je taj podatak uklopio u širi narativ o „povratku američke moći“, ignorišući činjenicu da takvi potezi otvaraju ozbiljna pitanja o legitimnosti, stabilnosti regiona i budućim odnosima sa državama koje posmatraju američke akcije sa dubokim nepoverenjem.

U njegovoj verziji događaja, sve se svodi na jednostavnu formulu: Amerika uzima, Amerika dobija, Amerika pobeđuje — a publika u Kongresu reaguje kao da je reč o istorijskom podvigu, a ne o potezu koji će tek biti predmet ozbiljnih međunarodnih rasprava.

Kongresna sala, SAD

Ekonomija kao pozornica za samohvalisanje

U delu govora posvećenom ekonomiji Tramp je pokušao da predstavi Sjedinjene Države kao zemlju koja „nikada nije stajala bolje“, iako većina relevantnih istraživanja javnog mnjenja pokazuje da Amerikanci ekonomsku situaciju doživljavaju znatno pesimističnije.

U njegovoj interpretaciji, rast pojedinih pokazatelja postaje dokaz ličnog uspeha, dok se problemi poput inflacije, visokih troškova života i dubokih socijalnih razlika guraju u stranu kao da su tek privremene smetnje koje će nestati samim njegovim prisustvom u Beloj kući.

Tramp je insistirao na narativu o „povratku američke snage“, ali taj je optimizam delovao više kao politička konstrukcija nego kao odraz stvarnog raspoloženja u zemlji. Publika u republikanskom delu sale reagovala je na svaku njegovu samohvalisavu rečenicu kao da sluša istorijski govor i o nekom neviđenom procvatu, a ne selektivno tumačenje ekonomskih podataka. U takvoj atmosferi, ekonomija nije predstavljena kao kompleksan skup izazova, već kao pozornica na kojoj predsednik izvodi unapred pripremljeni monolog o sopstvenoj efikasnosti.

Vrlo slično nekim evropskim pandanima.

Atmosfera na ivici incidenta

Već na početku večeri postalo je jasno da će se govor pretvoriti u politički haos, a ne u institucionalni trenutak. Demokratski kongresmen Al Grin izbačen je iz sale nakon što je podigao transparent sa porukom „BLACK PEOPLE AREN’T APES“, čime je želeo da ukaže na rasističke izjave koje su prethodnih dana potresale političku scenu. Taj incident bio je uvod u atmosferu koja je sve više ličila na navijačku tribinu, a sve manje na američki Kongres.

Kako je govor odmicao, tenzije su rasle: Trampovi napadi na imigraciju izazvali su glasna negodovanja demokrata, dok su republikanci reagovali frenetičnim aplauzima i povicima podrške na svaku drugu reč. Dobacivanja su se pretvorila u otvorene optužbe, posebno kada je predsednik govorio o navodnim prevarama u somalijsko‑američkim zajednicama, što je izazvalo burnu reakciju Ilhan Omar, demokratske kongresmenke iz Minesote somalijskog porekla, poznate po tome što je jedna od najistaknutijih progresivnih glasova u Predstavničkom domu.

Ona mu je vikala da laže, reagovala i politički i lično, jer je Trampov napad direktno ciljao zajednicu iz koje potiče. U takvom ambijentu, granica između političke debate i otvorenog sukoba potpuno se izgubila: predsednik je nastupao kao da vodi miting, a ne obraća se Kongresu, dok je publika u sali delovala kao podeljena masa koja se nadmeće u glasnoći, a ne kao predstavničko telo jedne velike demokratije.

Tramp je u tom metežu zatražio od Kongresa da usvoji tzv. SAVE America Act, zakon koji bi uveo strože identifikacione uslove za registraciju birača i glasanje, što su demokrate odmah protumačile kao pokušaj ograničavanja biračkog prava. Sve zajedno ostavilo je utisak da je institucija pretvorena u pozornicu za međusobna nadvikivanja, a ne u mesto gde se donose odluke od nacionalnog značaja za sve građane SAD.

Tramp pred Kongresom/J. Scott Applewhite/Ap

Na kraju, bio je to govor koji je mnogo obećavao, a malo dao

U trenutku kada je svet očekivao da će Tramp najzad razjasniti svoju strategiju prema Iranu, tema koja je visila nad celim govorom završila je u jednoj jedinoj, usputnoj rečenici o tome da Teheranu „nikada neće biti dozvoljeno da ima nuklearno oružje“.

Ni plana, ni najave, ni objašnjenja — samo kratka, gotovo nehotična opaska koja je delovala kao da je ubačena da se ne bi reklo da je prećutao najvažnije spoljnopolitičko pitanje trenutka. Ta neočekivana uzdržanost, u potpunoj suprotnosti sa dramatičnim očekivanjima može biti i projektovani blef (dok se realizacija priprema), ali i nedostatak odlučnosti iz napred pomenutih razloga, o čemu više možete saznati – ovde.

Identično je „prošla“ i Ukrajina. Navršilo se četiri godine rata i to je bilo to. Dve ključne teme, upadljiva apstinencija. Gaza, bezmalo isto. Takav je bio ceo govor. Bez osvrtanja, planova, najava, bez bilo čega. Bilo kako bilo, takvim performansom samo je dodatno naglašeno koliko je ceo govor u suštini bio prazan ― prepun teatralnosti i gostiju koji su poslužili kao scenografija u očiglednom političkom performansu, ali bez stvarnog sadržaja koji bi objasnio smer u kojem predsednik vodi zemlju.

Umesto državničkog obraćanja, Kongres je tako još jednom postao pozornica, a govor samo predstava u kojoj je forma pojela suštinu.