Front u Ukrajini sredinom marta 2026. godine ostaje aktivan, ali bez naglih preokreta — uz spor napredak ruskih snaga, žilav otpor Ukrajine i ključnu bitku koja se (još uvek) vodi oko jednog grada i koja ukazuje na dalji tok rata, pretvarajući ga u iscrpljujući rat bez odlučujućih proboja, pritom gradeći krajnje spori put ka srcu Donbasa i samo delimičnom ostvarivanju ruskih ciljeva.

Pokrovsk

Front u martu 2026: rat koji melje, ali ne probija

U periodu od 15. do 19. marta situacija na ukrajinskom frontu može se opisati kao intenzivna, ali bez dramatičnih pomaka. Izuzimajući u najvećoj meri završen Pokrovsk, ne postoje potvrde o padu nekih iole većih mesta u poslednjim danima, dok se borbe vode duž čitave linije fronta, sa posebnim fokusom na Donbas. Dinamika sukoba jasno pokazuje da je rat ušao u fazu iscrpljivanja, gde se napredovanje meri kilometrima, a ne desetinama kilometara kao u ranijim fazama sukoba.

Ruske snage nastavljaju sa pritiskom na više pravaca, pre svega kroz kontinuirane napade manjeg obima, dok ukrajinska strana održava linije odbrane i povremeno izvodi lokalne kontraudare. Takav odnos snaga stvara stabilan, ali krvav balans u kojem nijedna strana ne ostvaruje brz i odlučujući proboj.

Pokrovsk kao ključ regiona: logistika, linija odbrane i operativni cilj

U središtu borbi nalazi se Pokrovsk i njegova okolina, grad koji je tokom poslednjih godinu dana prerastao u jednu od najvažnijih tačaka na frontu. Njegov značaj ne leži u simbolici, već u njegovoj funkciji — reč je o velikom železničkom i putnom čvorištu koje omogućava snabdevanje ukrajinskih snaga u zapadnom delu Donbasa.

Borbe za Pokrovsk trajale su praktično godinu i po dana. Pritisak na grad počinje krajem 2024. godine, tokom 2025. prerasta u kontinuirane operacije, a početkom 2026. ulazi u fazu intenzivnih borbi na samim prilazima i delovima grada. Iako je ruska strana proglasila pad Pokrovska još krajem ’25, poslednji ukrajinski vojnik gradsko jezgro napustio je tek pre mesec dana, odnosno polovinom februara. No, i pored toga, šire gradsko područje nije u potpunosti očišćeno.

Rusija, ukrcavanje za odlazak na front

Šta se očekivalo, a šta je neočekivano

Iza Pokrovska ka zapadu se nalazi slabije naseljena stepa, što je neuporedivo lakše za osvajanje, za razliku od do sada gusto naseljenih istočnoukrajinskih sredina isprepletanih hiljdama naseljenih mesta, sela, varošica i gradova (više o svemu u linku na kraju teksta). Očekivanja stručnjaka sa raznih meridijana bila su da će nakon zauzimanja Pokrovska ruske jedinice nastaviti „kao kroz sir“. To se nije dogodilo.

Ruska 51. kombinovana armija po svemu pretrpela je teže gubitke u borbama za Mirnograd i Pokrovsk, što ih je primoralo da smanje intenzitet operacija — napada se samo povremeno i  sporadično.

Drugim rečima, Rusija je grad faktički „pojela“, ali se i „otrovala“ njime. Urbane borbe su ih toliko iscrpele da trenutno ponestaje snage za operativni prodor na otvorenom terenu koji zjapi ispred njih. Paradoks je da je sada ruskim vojnicima gradsko jezgro Pokrovska ― zaštita od delovanja ukrajinskih snaga. Na sreću Rusa, ništa bolje stanje nije ni na ukrajinskoj strani, naprotiv. Pa iako su Ukrajinci uspeli da u poslednjih par dan povrate nešto manje od 100 km2 teritorije na okolnim fragmentiranim delovima fronta, trenutno nijedna strana ne može da se postavi slavodobitno.

Da je 1945. i da je Ukrajina na drugom kraju sveta (zbog posledica zračenja), Amerikanci bi ovo rešili mnogo „jednostavnije“ – Hirošima, Nagasaki, i kraj rata bez dugog mrcvarenja.

Gde se sada bore?

Mada se glavnica ruskih snaga na tom pravcu oporavlja nakon teških i dugotrajnih borbi za Pokrovsk, za ukrajinsku stranu situacija se oko Grišinja (severozapadno od Pokrovska) sredinom ovog meseca ipak drastično pogoršala. Rusi su počeli i ovde da koriste teške bacače  plamena TOS-1A „Solntsepyok“, što po pravilu ukazuje na pripremu direktnog napada na to naselje.

Ruske trupe na frontu u Ukrajini

Kako izgleda napredovanje: metri, ne kilometri

Jedan od ključnih razloga zašto rat traje dugo bez velikih pomaka jeste način na koji se vodi. Tipičan obrazac borbi podrazumeva artiljerijsku pripremu, zatim pešadijske napade u manjim grupama, zauzimanje ograničenog prostora i potom pokušaj njegovog zadržavanja pod stalnim protivnapadima.

U takvim uslovima, napredovanje se najčešće kreće između jednog i pet kilometara mesečno na najtežim pravcima. Iako povremeno dolazi do bržih pomaka, oni su kratkog daha i ne dovode do šireg operativnog proboja. Razlog za to leži u kombinaciji faktora — gustoj mreži utvrđenja, minskih polja, stalnom nadzoru dronovima i snažnoj artiljerijskoj vatri sa obe strane, ali i topografiji terena.

Mnogi su verovali da bi se sa padom Pokrovska front brzo i značajno pomerio zapadnije, iako  ne i dramatično. Optimističnije procene govorile su o pomaku od približno deset do najviše trideset kilometara mesečno, uz istovremeno povlačenje ukrajinskih snaga na sledeće linije odbrane.

Neuporedivo važniji očekivani efekat bio je onaj logistički. Gubitak železničkog čvora značajno otežava snabdevanje ukrajinskih jedinica, produživši linije dopreme uz povećanu ranjivost infrastrukture. Međutim, ni u takvom scenariju ne bi došlo do kolapsa fronta, već samo do njegovog postepenog pomeranja. Ukrajinci su se dokazali.

Za ozbiljniji i celovit prodor na tako velikom frontu dugom znatno preko 1.000 km, potrebne su koncentrisane grupe armija i pregršt tehnike, nešto poput „tepiha“ u ravnjanju terena, ali i sa ljudskim žrtvama nalik onim u Drugom svetskom ratu i pohodu na Berlin. Ovde to nije slučaj, niti su želje ruskog rukovodstva toliko ambiciozne. A ni moguće. Okolnosti su drugačije, dok je projektovan odnos dobit i „troška“ neuporedivo skromniji.

Iskustva SAD iz Vijetnama i Avganistana govore u prilog racionalnijem ruskom pristupu ― Amerikanci su slupali više hiljada milijardi dolara u te ratove, izgubili desetine hiljada ljudi, a obogaljili više stotina hiljada svojih momaka, i proveli su punih 20 godina u njima (u svakom po 20 godina ratovanja) ― bez pobede.

Uz haotičan beg i iz Vijetnama i iz Avganistana.

Kramatorsk

Sledeća linija: Slavjansk i Kramatorsk kao tvrđave Donbasa

Nakon Pokrovska, sledeći veliki ciljevi nalaze se u dubini teritorije — Sloviansk i Kramatorsk.

Ovi gradovi predstavljaju poslednje velike urbane centre pod ukrajinskom kontrolom u Donjeckoj oblasti i imaju i logistički i politički značaj.

Udaljenost od Pokrovska do Slovjanska iznosi oko 50 kilometara, dok je Kramatorsk nalazi  desetak kilometara dalje. Iako te brojke deluju kao relativno male, u realnim uslovima ovako vođenog rata to predstavlja ogroman operativni izazov.

U sadašnjem tempu napredovanja koji se kreće između 1 i 3 kilometra mesečno, u realističnom scenariju dolazak do ovih gradova mogao bi trajati između godinu i po, pa i do tri godine. Čak i u nekom ubrzanom scenariju, uz tempo od pet do deset kilometara mesečno, bilo bi potrebno najmanje šest do deset meseci, ali takav tempo zahtevao bi ozbiljan proboj koji trenutno nije na vidiku.

Zašto su ti gradovi još teži cilj

Za razliku od Pokrovska, Slovjansk i Kramatorsk predstavljaju znatno kompleksnije ciljeve. Oni su godinama pripremani za odbranu, sa razvijenim utvrđenjima, dubinskim linijama i većim urbanim prostorom koji pogoduje braniocu.

Urbana borba dodatno usporava napredovanje, jer zahteva sistematsko čišćenje zgrade po zgrade, uz ogromne gubitke i minimalne teritorijalne dobitke. To znači da bi eventualne borbe za ove gradove bile ne samo duže, već i znatno razornije od svega viđenog u Pokrovsku.

Putin i Vitkof u Kremlju

Šta posle Kramatorska: nema brzog kraja

Čak i u scenariju u kojem bi Slovjansk i Kramatorsk pali, to ne bi automatski značilo kraj rata. Front bi se ponovo pomerio, a borbe bi se nastavile na novim linijama, verovatno još zapadnije. Iskustvo iz prethodnih faza sukoba pokazuje da pad pojedinačnih gradova, čak i važnih, ne dovodi do brzog strateškog sloma.

Zato se trenutni rat ne može posmatrati kroz prizmu jedne bitke ili jednog grada. On se odvija kao dugotrajan proces iscrpljivanja, gde se svaki kilometar osvaja teško, a svaki naredni još teže.

Izlaz sasvim sigurno jeste u pregovorima, ako Ukrajina pristane na ono na šta je praktično pristala Srbija sa Kosmetom, a Rusi skrate listu zahteva. U toj situaciji niko ne bi bio slavodobitnik, posebno ne Ukrajina. Ali ni Rusi ne bi time potvrdili da su veći od samo regionalne sile sa nuklearnim oružjem.

Opipljiviji uspeh za rusku stranu bi bio širi dogovor i garancije u vezi sa NATO-om, kao i suštinsko razoružavanje Ukrajine. Ukoliko bi ti „dodaci“ bili ostvareni, Putin bi mogao da bude zadovoljan na način da se Rusija proglasi pobednikom u sukobu sa Ukrajinom i posredno sa čitavim NATO savezom.

Ukrajinska artiljerija na frontu

Produženi rat bez vojnih opcija za brzo rešenje

Sredina marta 2026. ne donosi preokret na frontu, već potvrđuje trend koji traje već mesecima. Rat u Ukrajini postao je sukob u kojem nema brzih pobeda, već samo sporo pomeranje linija, visoka cena svakog napretka i neizvesnost koja se meri godinama, a ne nedeljama.

U takvom kontekstu, sudbina gradova poput Slavjanska i Kramatorska jeste važna, ali nije i odlučujuća za ishod rata. Ključni odgovor na pitanje kako će se rat završiti ne leži u jednoj ma kako uspešnoj ofanzivi ― već u dugoročnoj sposobnosti obe strane da izdrže tempo koji ne pokazuje znake zaustavljanja, naprotiv, pritisak se nastavlja.

Naravno, da nije enormnog angažovanja NATO zemalja u svakom pogledu, od neposrednog angažovanja stručnog vojnog kadra, pa čak i trupa presvučenih u „dobrovoljce“ i „strane plaćenike“, preko stopostotne logistike, do neverovatnog upumpavanja gotovog novca koji hrani moral i svest branilaca Ukrajine  i ukrajinske pozadine sa 5 milijardi dolara svakog meseca za plate službenika, samo da se ne bi raspala ukrajinska administracija (i ona centralna i ona na lokalu) ― ruska vojska bi odavno bila u Kijevu.

Sve o tome zašto Rusi napreduju sporo, saznajte upravo ― ovde.