Kada se u javnosti pomene podatak da Sjedinjene Američke Države imaju više od 700 vojnih baza širom sveta, mnogi zamišljaju stotine ogromnih vojnih kompleksa u kojima su raspoređene desetine ili stotine hiljada vojnika. Bezmalo svakodnevno svedočimo takvom neprofesionalnom narativu u brojnim "analitičkim" emisijama u našem, ali i inostranom medijskom prostoru. Iako takvi narativi najčešće nesvesno predstavljaju plasman američke "meke moći", stvarnost je, međutim, znatno drugačija i daleko složenija.

Koliko je zaista velikih operativnih baza?

Broj od oko 700 do 800 lokacija, koji se često navodi u analizama i izveštajima, ne odnosi se na 700 velikih vojnih baza sa stalno raspoređenim borbenim jedinicama. U tu statistiku ulaze gotovo sve vrste vojnih objekata koje američka vojska koristi van teritorije SAD – od velikih vazduhoplovnih i pomorskih baza, preko logističkih centara i skladišta, pa sve do radarskih stanica, komunikacionih objekata, privremenih kampova i instalacija koje se koriste samo povremeno ili u vanrednim okolnostima, najčešće bez ijednog pripadnika stalnog operativnog osoblja, ili tek sa nekolicinom njih.

Ako se pod vojnom bazom podrazumeva potpuno operativan objekat sa stalnim garnizonom od najmanje oko hiljadu vojnika, razvijenom infrastrukturom, komandnim centrima i sposobnošću za samostalno izvođenje vojnih operacija, njihov broj je višestruko manji.

Procene pokazuju da SAD širom sveta imaju svega oko 30 do 50 takvih velikih baza, dok se u najužu grupu najvećih i najznačajnijih može svrstati svega 25 do 35 objekata. Upravo na njima nalazi se najveći deo američkih snaga raspoređenih van matične teritorije.

Ukupan broj američkih vojnika izvan SAD danas se kreće između približno 170.000 i 190.000, u zavisnosti od rotacija jedinica, međunarodnih vežbi i aktuelnih bezbednosnih prilika.

Gde se nalazi najveći broj američkih vojnika?

Najveće koncentracije američkih snaga raspoređene su u nekoliko država koje decenijama predstavljaju ključne oslonce američke vojne strategije:

• Japan – oko 53.000 do 55.000 vojnika
• Nemačka – oko 36.000 do 37.000
• Južna Koreja – oko 28.000 do 29.000
• Italija – oko 12.000 do 13.000
• Ujedinjeno Kraljevstvo – oko 10.000
• Bliski istok (više država) – između 25.000 i 40.000, u zavisnosti od bezbednosne situacije

Upravo u ovim zemljama nalaze se najveće američke vazduhoplovne, pomorske i kopnene baze koje predstavljaju okosnicu vojnog prisustva SAD u svetu.

Šta zapravo čini ostalih nekoliko stotina "baza"?

Najveći deo od preko 700 evidentiranih lokacija zapravo nisu baze u klasičnom smislu te reči.

Među njima se nalaze logistička skladišta u kojima je unapred smeštena vojna oprema, radarske i komunikacione stanice sa veoma malim brojem pripadnika, objekti koji služe za održavanje tehnike, kao i luke i aerodromi država saveznica koje američka vojska samo koristi po potrebi.

Posebnu kategoriju predstavljaju takozvane prednje operativne lokacije (Forward Operating Sites), koje imaju vrlo malo stalnog osoblja, ali se u slučaju krize mogu brzo popuniti ljudstvom i tehnikom.

Postoje i takozvane kooperativne bezbednosne lokacije (Cooperative Security Locations), koje su najčešće u vlasništvu države domaćina. Na njima često uopšte nema stalno raspoređenih američkih borbenih jedinica, već se koriste za zajedničke vojne vežbe, privremeni boravak trupa ili logističku podršku kada se za tim ukaže potreba.

Drugim rečima, činjenica da se neka lokacija nalazi na spisku američkih vojnih objekata ne znači da se na njoj svakodnevno nalaze hiljade američkih vojnika.

Mit koji opstaje

U javnosti se zato često mešaju pojmovi "vojna baza", "vojna instalacija" i "vojni objekat". Kada se kaže da SAD imaju više od 700 baza u svetu, stvara se utisak da je reč o stotinama ogromnih vojnih garnizona. U stvarnosti, najveći deo tog broja čine manji objekti različite namene, od kojih mnogi rade sa minimalnim brojem osoblja ili se aktiviraju samo tokom vojnih vežbi, rotacija ili u slučaju zajedničkih vežbi sa zemljom domaćinom, ili tokom određenih međunarodnih kriza.

Zbog toga je preciznije reći da se američka vojna moć u inostranstvu oslanja na samo nekoliko desetina velikih, potpuno operativnih baza — i to u samo nekoliko zemalja, dok preostalih nekoliko stotina lokacija predstavlja logističku i infrastrukturnu mrežu koja omogućava raspoređivanje snaga onda kada to okolnosti zahtevaju i uz saglasnost zemlje domaćina. Odličan primer ovakvog statusa je tekući sukob sa Iranom, kada je nekoliko država sa takvim "bazama" SAD odbilo da iste ustupi za američke borbene avione koji bi se neposredno koristili za agresiju na Islamsku Republiku Iran.