Posle višenedeljne vojne kampanje protiv Irana, u Vašingtonu se otvorilo pitanje na koje zagovornici rata nemaju ubedljiv odgovor – šta dalje?

Jastrebovi bez odgovora

Najglasniji američki "jastrebovi", među kojima ima i republikanaca i demokrata, danas oštro kritikuju svaki pokušaj pregovora sa Teheranom, naročito mogućnost ublažavanja sankcija ili drugih mera koje bi trebalo da obnove poverenje između dve zemlje. Međutim, njihova kritika ostaje nedovršena — jer ne nudi alternativu. Ako pregovori nisu prihvatljivi, a vojna sila nije ostvarila ciljeve, kojim putem onda Vašington namerava da ide?

To pitanje danas postaje ključno u SAD.

Najveća vojna sila nije ostvarila politički cilj

Američka operacija protiv Irana bila je jedna od najintenzivnijih vazdušnih kampanja modernog doba. U manje od mesec i po dana izvedeno je oko 13.000 borbenih letova. Meta nisu bili samo vojni objekti, već i industrija, univerziteti, energetska i vodna infrastruktura, pa čak i civilne ustanove.

Logika operacije bila je jasna – slomiti državu i primorati iransko rukovodstvo na kapitulaciju.

To se nije dogodilo.

Iran nije izgubio sposobnost da uzvrati. Naprotiv, pokazao je da i dalje raspolaže značajnim raketnim i bespilotnim kapacitetima, da njegova podzemna vojna infrastruktura uglavnom nije uništena i da je u stanju da relativno brzo obnavlja izgubljene kapacitete. Privremena blokada Ormuskog moreuza dodatno je pokazala koliko Teheran može da utiče na svetsko tržište energije i globalnu ekonomiju.

Drugim rečima, vojna nadmoć nije proizvela političku pobedu.

Potrošena je i poslednja karta pritiska

Decenijama je američka diplomatija počivala na jednoj pretnji – ukoliko pregovori propadnu, ostaje vojna opcija.

Sada je i ta karta odigrana.

Ako ni ovako velika vojna operacija nije naterala Iran da promeni svoju stratešku politiku, onda pretnja novim bombardovanjem više nema onu težinu koju je nekada imala. Upravo zato se Vašington, sviđalo se to njegovim kritičarima ili ne, ponovo okreće diplomatiji.

Ali ozbiljni pregovori danas zahtevaju nešto što američki politički establišment teško prihvata – određene ustupke unapred.

Razlog nije teško razumeti. Posle američkog povlačenja iz nuklearnog sporazuma iz 2018. godine, ponovnog uvođenja sankcija i više vojnih udara, u Teheranu gotovo da više ne postoji poverenje da će američka obećanja biti dugoročno ispunjena. Iz njihove perspektive, obećanja bez konkretnih poteza više ne znače mnogo.

Iran pregovara iz pozicije koju još nije izgubio

Teheran danas raspolaže sa dve važne poluge.

Prva je nuklearni program, odnosno zalihe visoko obogaćenog uranijuma.

Druga je mogućnost da utiče na pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz – jednu od najvažnijih energetskih arterija sveta.

Odricanje od tih aduta bez konkretnih ekonomskih koristi značilo bi da Iran ostaje bez svojih glavnih pregovaračkih instrumenata, dok bi Sjedinjene Države dobile stabilizaciju tržišta energije, smanjenje političkog pritiska i vreme za konsolidaciju.

Zbog toga Teheran insistira da se sankcije ublažavaju pre nego što pristane na nova ograničenja. To nije izraz dobre volje, već hladna politička računica. Izneđujuće za mnoge, ali oni to dobro rade. Možda bi i zvanični Beograd mogao da nešto nauči iz svega.

Povratak politici "maksimalnog pritiska" više nije rešenje

Protivnici pregovora praktično zagovaraju povratak strategiji "maksimalnog pritiska" – još više sankcija, još više pretnji i mogućnost novog rata.

Problem je što je upravo ta strategija dovela do sadašnjeg sukoba, a nije ostvarila nijedan od osnovnih ciljeva. Iran nije kapitulirao, nije promenio politički sistem niti je odustao od svojih regionalnih ambicija.

Zato se sve češće postavlja pitanje da li Vašington uopšte raspolaže održivom strategijom ili se kreće između dve krajnosti – rata koji ne donosi rezultat i pregovora koje deo američke političke elite odbija iz ideoloških razloga.

Trampov rat bez podrške Amerikanaca

Dok spoljnopolitička strategija ulazi u ćorsokak, unutrašnja politička cena postaje sve ozbiljnija. Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je rat protiv Irana postao najnepopularniji veliki oružani sukob u istoriji Sjedinjenih Država.

Po prvi put jedan američki rat započeo je sa više protivnika nego pristalica. Danas protivnika ima oko trećine više nego onih koji ga podržavaju, što ovaj sukob čini nepopularnijim čak i od Vijetnamskog rata, koji je decenijama važio za simbol američkog vojnog i političkog neuspeha.

Posebno je zanimljivo što čak i među republikanskim biračima postoji očigledna kontradikcija. Mnogi formalno podržavaju rat, ali istovremeno smatraju da ga treba okončati što je moguće pre. Drugim rečima, podrška postoji samo ukoliko sukob neće dugo trajati.

To je veoma nepovoljna politička poruka za Belu kuću.

Izbori menjaju računicu

Pred izborima za Kongres, Trampova administracija suočava se sa problemom koji je dobro poznat mnogim američkim predsednicima – rat koji je trebalo da pokaže odlučnost počinje da urušava političku podršku kod kuće.

Što sukob bude duže trajao, veća je verovatnoća da će birači rat povezivati sa rastom cena energije, ekonomskom neizvesnošću i mogućnošću novih američkih žrtava.

A upravo su ljudski gubici ono čega se Vašington najviše pribojava. Kopneni rat protiv Irana predstavljao bi operaciju neuporedivo složeniju od dosadašnjih američkih intervencija na Bliskom istoku. Mnogi vojni analitičari upozoravaju da bi takav scenario mogao da preraste u dugotrajan i izuzetno skup sukob, sa žrtvama koje bi višestruko nadmašile sve što su Sjedinjene Države doživele u Iraku i Avganistanu.

Potraga za izlazom

Zbog svega toga sve više izgleda da pregovori nisu izraz američke snage, već nužnost.

Posle neuspeha politike "maksimalnog pritiska" i vojne kampanje koja nije ostvarila svoje ciljeve, Trampova administracija pokušava da pronađe izlaz koji će moći da predstavi kao diplomatsku pobedu, a ne kao priznanje da rat nije doneo očekivane rezultate.

Međutim, upravo u tome leži najveći paradoks. Oni koji odbacuju pregovore ne nude nijedno realno rešenje osim nastavka politike koja je već pokazala svoje granice. A administracija koja je rat započela sada mora da pronađe način da ga okonča, pri čemu ne rizikuje dodatni pad podrške u zemlji.

Zato, pitanje više nije da li će Vašington pregovarati sa Iranom, već kako će to učiniti a da politički ne prizna ono što je na terenu već postalo očigledno – da se Iran nije slomio, da vojna sila nije donela željeni ishod i da se iz ovog sukoba izlaz sve teže može pronaći na bojnom polju, a sve više za pregovaračkim stolom. Još da to shvate i tamošnji ratni jastrebovi među kojima je najglasniji upravo perjanica Ministarstva rata, Pit Hegset.