Iran je tokom prvih pet meseci rata sa Sjedinjenim Državama postepeno promenio način upotrebe raketa i dronova, stvarajući sve veći problem američkoj protivvazdušnoj odbrani. Umesto da se oslanja samo na masovne raketne napade, Teheran je počeo da kombinuje različite vrste projektila, dronova i manevarskih raketa, primoravajući američke snage da troše skupe presretače protiv znatno jeftinijih napadačkih sistema.

Prema procenama na koje se poziva Njujork tajms, cilj nove strategije nije bio samo pogoditi određenu metu, već promeniti odnos troškova u korist Irana: potrošiti relativno jeftino oružje i time naterati protivnika da za njegovo zaustavljanje koristi višestruko skuplju municiju.

Iran više ne pokušava samo da „probije“ odbranu – pokušava da je iscrpi

Jedan od ključnih elemenata nove taktike jeste kombinovanje velikog broja dronova sa balističkim i drugim raketama. Upravo to radi Rusija kada je u pitanju ukrajinski sukob.

Tokom jednog petodnevnog perioda u junu, Iran je u uzastopnim talasima napadao američke snage na tri baze u Jordanu. Napadi su bili osmišljeni tako da istovremeno preopterete američke senzore, komandne sisteme i presretače, jer branilac ne može unapred znati koji od brojnih ciljeva predstavlja stvarnu neposrednu opasnost.

Još veći problem predstavljale su rakete koje tokom leta mogu da menjaju pravac. Za razliku od klasične balističke rakete, čija se putanja posle lansiranja relativno precizno može izračunati, manevarski projektil ostavlja znatno manje vremena za reakciju i povećava neizvesnost o tome gde će udariti.

Time Iran koristi jednu od osnovnih slabosti savremene protivvazdušne odbrane: branilac mora da tretira svaki dovoljno uverljiv dolazeći projektil kao potencijalnu pretnju.

Jeftini dronovi teraju Amerikance da troše skupe presretače

Tu se vidi suština iranske strategije.

Jednosmerni napadni dronovi koje Iran proizvodi znatno su jeftiniji i jednostavniji od američkih raketa-presretača poput sistema Patriot. Ako se istovremeno lansiraju sa balističkim raketama i drugim projektilima, braniocu se nameće težak izbor: mora da raspoređuje pažnju i resurse između velikog broja različitih pretnji.

Iran tako ne mora da obori američku protivvazdušnu odbranu da bi je oslabio. Dovoljno je da je natera da troši municiju brže nego što može da je nadoknadi.

Upravo taj odnos troškova postaje jedan od najvećih problema za Vašington. Ako relativno jeftin dron primora američku vojsku da upotrebi višestruko skuplji presretač, napadač može ostvariti stratešku korist čak i kada njegov projektil bude oboren.

Prvo radari, pa rakete

Iran je istovremeno nastojao da oslabi oči američkog protivvazdušnog sistema.

Iranska Revolucionarna garda uništila je više skupocenih radarskih sistema za rano upozoravanje, uključujući radar AN/FPS-132 u Kataru i dva radara AN/TPY-2 u Jordanu i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

To je dodatno povećalo efikasnost kasnijih napada. Protivvazdušna odbrana može biti veoma moćna, ali njena efikasnost zavisi od toga koliko rano otkriva pretnju, koliko precizno prati cilj i koliko vremena ostaje za donošenje odluke o presretanju.

Uklanjanjem dela tih senzora Iran je praktično pokušao da skrati vreme koje američkoj odbrani ostaje za reakciju.

Fatah-2 za najvažnije ciljeve

Iran pritom ne koristi sve projektile na isti način.

Za ciljeve najvećeg prioriteta koristi složenije i skuplje sisteme, među kojima je i Fatah-2, koji uključuje hipersonično klizno telo. Takvo oružje je znatno teže presresti od klasičnih balističkih projektila.

Strategija je zato višeslojna: jeftiniji dronovi stvaraju brojnost i opterećuju odbranu, klasične rakete povećavaju pritisak, manevarski projektili stvaraju neizvesnost, dok se na najvažnije ciljeve usmeravaju najnapredniji sistemi.

Problem za SAD: iranski raketni arsenal nije uništen

Vašington je na početku sukoba pokušao da uništi iranske raketne kapacitete na zemlji. Međutim, pokazalo se da je to mnogo teže nego što izgleda.

Iran je veliki deo svojih raketnih kapaciteta, proizvodnih pogona i ljudstva zaštitio podzemnim objektima. Dodatni problem predstavlja sposobnost da relativno brzo obnovi oštećene baze i ponovo uspostavi deo proizvodnih i lansirnih kapaciteta.

Zbog toga čak i uspešni američki udari ne rešavaju automatski problem: ako Iran može da obnovi deo arsenala dovoljno brzo, on zadržava sposobnost da uzvrati.

Rezultat: odbrana više nije samo pitanje tehnologije

Koliko je nova taktika počela da daje rezultate pokazao je napad 17. jula, kada je iranski projektil pogodio stambeni objekat u okviru američke baze u Jordanu, pri čemu je bilo više žrtava.

Još ranije su postojali pokazatelji da efikasnost izraelske i američke protivraketne odbrane nije apsolutna. Prema navodima izraelskog lista Harec, oko 80 odsto iranskih projektila ispaljenih na izraelske ciljeve uspešno je pogađalo mete, što je otvorilo pitanje koliko dugo veoma skupi sistemi protivraketne odbrane mogu da održavaju visok nivo presretanja pod stalnim napadima.

Iran je, čini se, upravo tu pronašao svoju priliku.

Njegova nova strategija ne zasniva se samo na tome da ima više raketa od protivnika ili da pronađe „neprobojno“ oružje. Mnogo važnije je stvaranje nepovoljnog odnosa troškova i potrošnje municije: Iran ulaže relativno jeftine dronove i različite tipove projektila kako bi SAD primorale da troše skupe presretače, radare i druge resurse.

To je suštinska promena pristupa. Iran više ne pokušava samo da pogodi američke baze. Pokušava da natera američku odbranu da se sama iscrpljuje. I to je centralno mesto koje je Donalda Trampa i Pentagon — prinudilo na pauze u ratovanju. Ostali su bez zaliha. Par meseci sukoba i Amerika je pokazala da nije svemoćna. Za većinu ljudi iznenađenje, ali ne i za sve.

U ratu u kojem se količina (ne)dostupnih presretača pokazala jednako važnom kao i tehnološka superiornost — slabljenje mogućnosti odbrane zalivskih lokacija snaga SAD, učinilo je jednim od najvažnijih strateških uspeha Islamske Republike. U prevodu, tehnološka superiornost neke nacije, srazmerna je njenim kapacitetima.