Autokratski režimi često pružaju oslonac jedni drugima. To je svojevrsna "doktrina", iako još uvek nedefinisana u formalnoj društvenoj nauci. Zato, pokrećemo tu temu. I biće puno reči o tome u neposrednoj budućnosti. Problem za svet je što su i "demokratski" režimi u svetu, posebno oni najpopularniji — podložni autokratiji. Najbolji primer za to jesu SAD i Engleska. O Rusiji, Kini, pa i nekoliko evropskih država, posebno pojedinih balkanskih — da i ne govorimo. Oligarhija u SAD ili Engleskoj svedena je na dvopartijski sistem — praktično jedne te iste partije, iste politike. Republikanci ili demokrate, dva obraza jednog lica. Nemate suštinski izbor. Nikakav. Isto važi i za Englesku, laburiste i konzervativce. Slično je i u Nemačkoj.

Najveća greška velikih sila nije podrška malim autokratama — već potcenjivanje naroda

Rusija i Kina u takvom svetu deluju čak "poštenije". Otvoreno su to što jesu. Međutim, problem i za jednu i za drugu jeste snažna i svekolika korespondencija upravo sa njima sličnima. Od Severne Koreje, preko srednjoazijskih autokratija, do poneke evropske, odnosno balkanske. Saradnja i međusobno gromko posećivanje u propagandne svrhe u korist jednih te istih aktera, ipak ima svojih nedostataka.

Nijedan autokrata od Pekinga do Moskve ili Balkana i nazad — nije na pravi način omiljen u narodu, i sa porastom društvenih mreža i probijanja informacija, zaslepljenost i zatupljenost nacija izloženih autokratskoj samovolji, lažima i propagandi — postaje sve manja, a time i opstanak autokratija sve neizvesniji. Politička iluzija, taj "bukvar" svakog autokrate, pre ili kasnije — počinje da kopni.

Rusko "opravdanje" i određene različitosti

Jedina različitost i svesno trpljenje u naciji može se pronaći u Ruskoj Federaciji. Reč je o njihovom lideru, čoveku koji je 'zaboravio' da obezbedi prekopotrebnog naslednika, zlu ne trebalo — Vladimiru Putinu. Dolaskom Putina na čelo države, Rusija je uzletela. Od moralno, privredno i vojno devastiranog društva, za samo četvrt veka pretvorio je zemlju u silu. Da je imao kvalitetnije pratioce i saigrače, uspon bi bio još veći. Ipak, ruski uspon bio je silovit na gotovo svim poljima — osim na polju demokratije, što ume da se osveti u jednom trenutku.

"Etablirane" greške čini i Kina, udaljavajući se od naroda u Mjanmaru — slično Rusiji od nekih balkanskih naroda, o čijim uzrocima i posledicama će svakako biti više u narednom periodu.

Kina daje podršku autokrati u zamenu za sirovine i profit — politika kratkog pogleda

Rekli smo već da autokratski režimi često jesu oslonac jedni drugima, i svet je pun primera takve uzajamne podrške — od Azije do Evrope, od Afrike do Južne Amerike.

Međutim, problem nije samo u autokratijama.

Problem je što i mnogi sistemi koji sebe nazivaju demokratskim sve više pokazuju te autokratske reflekse. Građani formalno biraju između različitih partija, ali suštinski često dobijaju veoma slične politike, iste interesne krugove i uvek iste centre moći.

Sjedinjene Države, Velika Britanija, Nemačka, Rusija, Kina — svaka se na svoj način suočava sa istim izazovom: rastućim jazom između političkih elita i običnih ljudi. Moć i novac ostaju u uskom krugu ljudi. Svi ostali su samo svojevrsno "poslužno dobro".

Ipak, postoji jedna velika razlika.

Dok Zapad često pokušava da svoje interese sakrije iza priče o demokratiji, Rusija i Kina uglavnom otvoreno nastupaju kao države koje prioritet daju stabilnosti, državnom interesu i geopolitičkoj kontroli — pravdajući to svojom veličinom, ali i ogromnim brojem etničkih i verskih grupa zbog čega pronalaze opravdanje za "čvrstinu" u centralnoj vlasti.

Međutim, upravo tu nastaje zamka. Tu "čvrstinu" tako sprovode i prema sopstvenom narodu, narodu koji je izvorni nosilac atributa tih država, Rusima i Kinezima. Vlast u Pekingu ne mogu da sruše Ujguri, ali mogu Kinezi. Isto važi i za Čečene, odnosno Ruse u Rusiji. I baš tu se onda potkopava ona stabilnost ka kojoj teže.

Mjanmar je upozorenje Pekingu

Kada je kineski predsednik Si Đinping sredinom juna u Pekingu dočekao generala Mina Aunga Hlainga uz najviše državne počasti, poruka je bila jasna: Kina stoji iza vlasti u Najpjidou. Ali pitanje je da li vlast u Najpjidou još uvek zaista kontroliše Mjanmar.

Upravo tu počinje problem kineske strategije.

Dok su se u Pekingu potpisivali sporazumi o medijima, zdravstvu i saradnji, ključni projekti od strateškog značaja za Kinu — ostali su nepotpisani: dubokomorska luka Kjaukpju i železnica Muse–Mandalaj. Ključni transportni koridori prema Indijskom okeanu.

Razlog je jednostavan.

Teritorije kroz koje bi ti projekti trebalo da prolaze više nisu pod punom kontrolom vojne hunte. Kontrolišu ih pobunjeničke i etničke snage koje se bore protiv režima. Drugim rečima, Kina pregovara sa čovekom koji formalno vodi državu, ali ne kontroliše veliki deo zemlje koja je toj istoj Kini potrebna. Slično je i u nekim drugim državama.

Narod pamti mnogo duže od političara

Ovo je lekcija koju velike sile iznova zaboravljaju. Možete godinama podržavati neku vlast, možete joj davati kredite. Možete je i naoružavati, primati uz crvene tepihe.

Ali ako većina stanovništva tu vlast počne da doživljava kao represivnu i nelegitimnu, jednog dana račun stiže na naplatu. Tada narod ne pravi razliku između domaćeg režima i stranog pokrovitelja. U njihovim očima oni postaju deo istog problema.

Upravo zbog toga danas među velikim delom stanovništva Mjanmara raste nepoverenje prema Kini. Ne zato što su građani Mjanmara prirodno protiv Kine. Nego zato što vide da Peking uporno ulaže politički kapital u režim koji bombarduje sopstvene gradove, raseljava milione ljudi i gubi kontrolu nad teritorijom.

Najveća geopolitička greška

Velike sile često veruju da mogu da kontrolišu budućnost targetiranih nacija preko njihovih predsedničkih palata, generalskih uniformi i državnih protokola. Istorija pokazuje suprotno.

Na kraju ne pobeđuje onaj koga podržavaju strane sile. Pobeđuje onaj ko uspe da zadrži podršku sopstvenog naroda. Zbog toga se danas ne postavlja pitanje da li Kina može da podrži generala Mina Aunga Hlainga. Naravno da može. Pravo pitanje glasi: da li Kina razume da bi podržavajući čoveka koji gubi poziciju u svom narodu — jednog dana mogla da izgubi i čitav Mjanmar? Jer narodi imaju jednu osobinu koju geopolitičari često potcenjuju. Mogu dugo da trpe. Ali — veoma retko zaboravljaju ko je stajao uz njihove tlačitelje.