Minhenska konferencija o bezbednosti 2026. godine završila se u subotu uveče 14.02.2026, nakon tri dana panela, bilateralnih sastanaka i glavnih govora. Konferencija je do kraja ogolila duboke pukotine unutar samog Zapada pokazujući da posleratni poredak više ne postoji, te je otvorila i pitanje da li Evropa  (EU) uopšte ima strategiju za svet koji ulazi u eru bez pravila. Problem je utoliko veći što nije samo Zapad u unutrašnjim previranjima, već i ostatak sveta. Više o svemu u tekstu koji sledi.

Generalna skupština UN

Minhen kao ogledalo sveta koji se raspada

Minhenska konferencija o bezbednosti, osnovana 1963. godine, danas je najvažniji globalni forum na kojem se otvoreno razgovara o bezbednosti, geopolitici i međunarodnim odnosima. Za razliku od formalnih samita, ovde lideri govore bez diplomatskih rukavica, a upravo zato je Minhen 2026. postao istorijski trenutak: prvi put se jasno videlo da Zapad više nije jedinstven, da se globalni poredak urušava, ali i da Evropa ulazi u period u kojem više ne može da se osloni na stare garancije.

Konferencija je postala „otvorenije“, pa i važnije mesto ukrštanja mačeva i od same UN. A svako izmeštanje ključnog međunarodnog događanja (pogotovu po pitanju bezbednosti) izvan UN, korak je nazad u odnosu na ono čemu je nekada težio posleratni svet.

Ovogodišnja konferencija okupila je ključne aktere iz svih delova sveta, među njima više od pedeset šefova država i vlada. Evropu su, između ostalih, predstavljali nemački kancelar Fridrih Merc, francuski predsednik Emanuel Makron, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, španski premijer Pedro Sančes, danska premijerka Mete Frederiksen, litvanski predsednik Gitanas Nausjeda i britanski premijer Kir Starmer.

Sjedinjene Države poslale su državnog sekretara Marka Rubija, dok je Ukrajinu, kao i prethodnih godina, predvodio predsednik Volodimir Zelenski. Iz Azije su najznačajniji učesnici bili ministri spoljnih poslova Kine, Japana, Južne Koreje i Indije, što je jasno pokazalo da azijske sile žele da aktivno učestvuju u oblikovanju evropske i globalne bezbednosne agende.

I Južnu Ameriku su predstavljali ministri spoljnih poslova Brazila, Argentine i Čilea, čime je region stavio do znanja da više ne pristaje samo na ulogu posmatrača i da želi da bude deo razgovora koji utiču i na njegovu dugoročnu stabilnost.

Zlu ne trebalo.

Ovakav sastav pokazuje da Minhen više nije prevashodno evropski događaj, već globalna pozornica na kojoj se prelamaju interesi velikih sila, ali i gde se jasno uočava koliko je svet postao fragmentisan.

Državni sekretar SAD, Marko Rubio/Ap

Marko Rubio: Amerika neće čuvati Zapad dok Evropa spava

Najveću pažnju izazvao je govor američkog državnog sekretara Marka Rubija. On je poručio da se Zapad nalazi u „civilizacijskom padu“ i da Evropa mora da se pridruži Sjedinjenim Državama u „spašavanju zajedničke civilizacije“. Rubio je upozorio da Amerika „nema interes da bude pristojan i uredan upravnik zapadnog pada“, jasno aludirajući na to da će SAD prestati da nose najveći teret bezbednosti ako Evropa ne promeni svoje politike.

Njegova kritika bila je usmerena na evropski pristup migracijama, klimatskim politikama i odbrambenim ulaganjima. Prema Rubiju, Zapad je u krizi zato što je „sam izabrao pogrešne politike“, a vreme za popravke ističe. Iako je ton bio mekši nego prošle godine, poruka je bila brutalno jasna: Amerika neće čekati Evropu.

Rubio je, međutim, dodao i jednu važnu rečenicu: da je Amerika „dete Evrope“ i da je njena sudbina „zauvek isprepletana sa evropskom“. Upravo ta kombinacija upozorenja i emotivnog apela pokazala je koliko su odnosi napeti i koliko su istovremeno međusobno zavisni. Ali je pokazala još nešto, a to je da postoje i različiti pristupi Marka Rubija i potpredsednika Vensa, odnosno da je borba između dve duboke države ili dve struje u unutar duboke države, i dalje u toku, a o čemu više možete saznati upravo — ovde.

Zelenski i Tramp/Lamarque/Rojters

Kaja Kalas: Evropa ne treba spasavanje, nego samopouzdanje

Na Rubijev govor odgovorila je visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Kaja Kalas, poručivši da „Evropa nije dekadentna civilizacija u nestajanju“ i da Uniji ne treba spasavanje, već strateška autonomija. Kalas je odbacila američki narativ o evropskoj slabosti i naglasila da EU mora da definiše sopstvene interese, a ne da reaguje na tuđe.

Ovaj sudar vizija — američkog paternalizma i evropskog samopotvrđivanja — postao je simbol Minhena 2026. godine.

Zelenski: Evropa je izbačena iz sopstvenih pregovora

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski bio je jedan od najdirektnijih govornika. Upozorio je da Evropa „praktično nije prisutna“ u pregovorima o budućnosti rata, iako je najveći finansijski i vojni donator Ukrajine. Dok SAD i Rusija vode bilateralne razgovore daleko od evropskog tla, evropske države ostaju po strani, iako će upravo one snositi najveći teret posleratnih bezbednosnih garancija. Bila je to značjna opaska na račun Trampa lično i administracije u Vašingtonu.

Zelenski je upozorio da će Vladimir Putin pokušati da „podeli i vlada“ evropskim državama, dok je litvanski predsednik Gitanas Nausjeda poručio da „Putin ne želi da razgovara sa Evropom, a Vašington mu to dozvoljava“. Francuski predsednik Emanuel Makron pokušao je da obnovi kontakt sa Moskvom, ali bez rezultata. Evropa je, prvi put posle decenija, izbačena iz sopstvene bezbednosne arhitekture.

Nemački kancelar Merc/Yahoo

Fridrih Merc: Posleratni poredak je mrtav

Nemački kancelar Fridrih Merc izgovorio je možda najvažniju rečenicu konferencije: „Svetski poredak kakav smo poznavali više ne postoji.“ Merc je opisao povratak „politike velikih sila“, sveta u kojem pravila više ne važe, a moć je jedina valuta.

Za Evropu to znači da sloboda više nije garantovana i da će morati da pokaže „čvrstinu i odlučnost“ ako želi da sačuva sopstvenu bezbednost.

Ovo je bio trenutak u kojem je Evropa prvi put javno priznala da se era posleratnog poretka, zasnovanog na američkom vođstvu i multilateralnim institucijama, završila.

Makron: Evropa mora da razmotri sopstveni nuklearni štit

Francuski predsednik Emanuel Makron potvrdio je da Pariz i Berlin vode „strateški dijalog“ o evropskom nuklearnom odvraćanju. To je istorijski pomak: prvi put od kraja Hladnog rata Evropa ozbiljno razmatra sopstveni nuklearni kišobran, nezavisan od Sjedinjenih Država.

Razlog je jasan — sumnje u američku posvećenost NATO-u, pojačane izjavama američkog predsednika o mogućem povlačenju američkih snaga iz Evrope i pretnjama Danskoj oko Grenlanda. Međutim, nije samo to već je i ekonomski interes Francuske u pitanju, o čemu više možete saznati upravo ovde.

Sa druge strane oglasio se i španski premijer Pedro Sančes upozorivši da je nuklearno odvraćanje „preskupo i preopasno“, ali debata je već otvorena i neće se zatvoriti.

Evropa se tako u trenutku suočava sa pitanjem koje je decenijama izbegavala: može li se osloniti samo na sebe? Šta je prespavala, i da li je na pravom putu? Jedinstvo ne postoji. Jug (Španija, Portugal, delom i Italija, Grčka) i deo centralne Evrope, uključujući i deo Balkana, nisu ratoborni koliko njihove komšije na njenoj zapadnoj i severnoj strani. Niti podjednako gledaju na „rusku pretnju“.

Grenland, danski vojnici/Iben Valery

Grenland: kriza koja je ogolila transatlantski raskol

Danska premijerka Mete Frederiksen potvrdila je da američka „želja za Grenlandom“ nije nestala. Nakon što je američki predsednik zapretio da će „silom preuzeti kontrolu“ nad ostrvom, NATO je morao da posreduje kako bi se sprečila eskalacija.

Frederiksen je poručila da je teritorijalni integritet Danske „crvena linija“, dok je grenlandski premijer Jens-Frederik Nilsen ocenio američki pritisak kao „neprihvatljiv“.

Ovaj incident pokazao je da se transatlantski odnosi više ne mogu posmatrati kroz prizmu automatskog savezništva. Evropa i SAD više ne dele iste interese, a ponekad ni iste vrednosti.

Ursula fon der Lajen: vreme je da EU aktivira sopstvenu odbrambenu klauzulu

Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen pozvala je na oživljavanje člana 42(7) Ugovora EU — evropske verzije NATO člana 5. Poručila je da „zajednička odbrana nije opcija, već obaveza“. EU je već pokrenula program od 800 milijardi evra za jačanje odbrane do 2030. godine, ali bez jasne političke volje i definisanih mehanizama, evropska bezbednosna arhitektura ostaje krhka.

Premijer Japana Sanae Takaiči/Kim Kyung-Hoon/Rojters

Kina, Japan i Azija: rivalstvo koje se preliva u Evropu

Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji održao je jedan od najnapetijih govora, optuživši Japan za „drskost“ zbog podrške Tajvanu. Kina je jasno stavila do znanja da vidi Evropu kao prostor na kojem se vodi šira borba za globalni uticaj. Za Evropu, koja pokušava da balansira između SAD i Kine, ovo je dodatni pritisak u trenutku kada je i sama podeljena.

Iran i SAD: senka Bliskog istoka nad Minhenom

Iako nije bio centralna tema konferencije, sukob između Irana i SAD nadvio se nad sve razgovore. Iran je odbio američke zahteve o ograničavanju raketnog programa, dok je američki predsednik najavio slanje drugog nosača aviona u region. Regionalni lideri iz Azerbejdžana, Katara, Omana i Saudijske Arabije pokušavaju da spreče rat, dok Švajcarska priprema novu rundu pregovora.

Svet je istovremeno na ivici više kriza, a Minhen je sve podele i neprijateljstava samo učinio — vidljivijim.

UN/Nyc

Svet je ušao u eru bez pravila — a Evropa u borbu za sopstveni identitet

Minhenska konferencija 2026. nije bila samo još jedan skup lidera. Ona je bila ogledalo sveta u kojem Sjedinjene Države i Evropska unija više ne dele iste prioritete, Evropa traži sopstveni bezbednosni identitet, Kina i Rusija koriste pukotine u Zapadu, dok Bliski istok ponovo preti globalnoj stabilnosti, a Ukrajina ostaje test evropske solidarnosti.

Jedina zajednička komponenta svih pobrojanih kriza — SAD.

Najvažnija poruka Minhena zapravo je jednostavna, ali brutalna: svet u kojem je Zapad bio jedinstven više ne postoji. Evropa sada mora da odluči da li će ostati posmatrač sopstvenog geopolitičkog nestanka ili će prvi put posle decenija preuzeti odgovornost za sopstvenu bezbednost. Tamni oblaci, čini se, polako se nadvijaju nad čitavom planetom. Nemačka i Japan sve otvorenije razmišljaju o sopstvenim nuklearnim snagama kao „braniocima“ — prvi zbog Rusije, drugi zbog Kine.

Izgovori su postojali i pre — recimo, ’41.