Bivši šef njegovog kabineta progovorio je o „opsesivnoj“ lojalnosti Netanjahuovoj porodici i pokušaju da mu zaposleni potpisuju ličnu zakletvu. Na drugoj strani, dok građani plaćaju milione za njegove rezidencije, radikalno krilo Likuda sve više izmiče njegovoj kontroli, a poverenje u premijera opada i u Izraelu i u svetu. Tri priče otkrivaju isti problem: sistem vlasti koji je decenijama građen oko jednog čoveka počinje da puca upravo na mestima na kojima je bio najjači.

„Ako mene nema, nema ničega“

Benjamin Netanjahu godinama je gradio politički sistem u čijem se središtu nije nalazio samo Likud, njegova ideologija ili desni blok, već — sam Netanjahu.

Sada, međutim, sve više ljudi iz njegovog nekadašnjeg unutrašnjeg kruga govori o tome koliko je taj sistem otišao u pravcu lične vlasti. Jedan od najtežih udara stigao je od čoveka koji je godinama radio neposredno uz njega.

Joav Horovic, bivši šef Netanjahuovog kabineta i generalni direktor Kancelarije premijera, tvrdi da je od zaposlenih u Kancelariji premijera i zvaničnoj rezidenciji svojevremeno traženo da potpišu izjavu lične lojalnosti — Netanjahuovoj porodici.

Horovic kaže da je takav zahtev blokirao, ali da je i pored toga u kancelariji postojala atmosfera koju opisuje kao „opsesivnu“ lojalnost porodici.

Još ozbiljnije zvuče njegove tvrdnje o ulozi Netanjahuove supruge Sare i sina Jaira. Prema njegovim rečima, njih dvoje bili su „veoma, veoma agresivno“ uključeni u donošenje odluka i funkcionisanje kancelarije premijera.

Horovic je opisao i incident u kojem je fizički sprečio Saru Netanjahu da nasrne na tadašnjeg generalnog direktora Kancelarije premijera Elija Gronera.

Netanjahuov Likud nije direktno prihvatio ove optužbe, već je Horovica predstavio kao politički motivisanog bivšeg saradnika koji je nakon odlaska iz vlasti postao deo opozicionog političkog tabora.

Ali Horovic ima još jednu tvrdnju koja možda najbolje opisuje ono što vidi kao suštinu Netanjahuovog sistema.

Prema njegovim rečima, premijer mu je često govorio: „Ako mene nema, nema ničega.“

Ako je ta rečenica tačno preneta, ona predstavlja mnogo više od običnog političkog ega. Ona opisuje filozofiju vlasti u kojoj se institucija poistovećuje sa liderom, a lojalnost državi i javnoj funkciji počinje da se meša sa lojalnošću jednom čoveku i njegovoj porodici. Ovakve primere možemo pronaći barem na dva mesta u Evropi i to tamo gde su upravo Netanjuhuovi savetnici rado viđeni gosti.

Od lojalnosti lideru do kulta ličnosti

Horovic tvrdi da je Netanjahu vremenom počeo da vlast posmatra gotovo kao produžetak sopstvene političke ličnosti.

Još ranije je govorio da je premijer „majstor manipulacije i kampanje“, da je opsednut pobedom i da je bio spreman da ide sve dalje kako bi potčinio institucije koje su mu stajale na putu.

On je Netanjahua opisao kao čoveka koji sebe vidi gotovo kao cezara ili predsednika supersile i tvrdio da je premijer želeo neograničenu moć.

To su Horoviceve ocene, a ne pravosnažno utvrđene činjenice. Ali njihovu političku težinu povećava činjenica da dolaze od čoveka koji je godinama bio u samom vrhu Netanjahuove administracije.

I upravo zato ova priča prevazilazi običan sukob bivšeg saradnika i bivšeg šefa.

Ona otvara mnogo šire pitanje:

Šta se događa kada politička stranka, vlada i državne institucije postanu toliko zavisne od jednog lidera da se kritika njega počne doživljavati kao izdaja čitavog političkog pokreta?

Odgovor se danas možda najbolje vidi u Likudu.

Netanjahu je stvorio svoje ekstremiste — a sada pokušava da ih obuzda

Netanjahuov drugi veliki problem dolazi upravo iz stranke koju je decenijama držao pod kontrolom. Likud se promenio. Političari koji su izrasli tokom godina Netanjahuove dominacije sve otvorenije grade sopstveni identitet na još tvrđem nacionalističkom i antiinstitucionalnom stavu.

Među njima se posebno ističu Israel Kac, Amir Ohana, Jariv Levin i Tali Gotliv — političari poznati po oštroj retorici prema pravosuđu, bezbednosnim strukturama i onome što nazivaju izraelskim elitama.

Sada, pred unutarstranačke izbore, Netanjahu pokušava da napravi ono što je nekada izgledalo gotovo nezamislivo: da unutar sopstvene stranke pronađe protivtežu ljudima koje je sam pomogao da politički ojačaju.

Njegov cilj je da na listu ubaci umerenije i „državničkije“ figure, koje bi mogle da privuku tradicionalne birače Likuda koji se više ne prepoznaju u sadašnjoj političkoj atmosferi stranke.

Ali tu nastaje zamka.

Mnogi od tih potencijalnih kandidata ne žele da se pridruže upravo zato što ne žele da budu deo sistema koji je Netanjahu izgradio.

Drugim rečima, čovek koji je decenijama pomerao Likud udesno sada pokušava da ga vrati ka centru — jer je shvatio da ga je sopstvena strategija dovela do granice iza koje sve manje može da privuče umerene birače.

U Likudu se danas poeni osvajaju sukobom sa institucijama

Slučaj ministra odbrane Izraela Kaca pokazuje koliko se politička kultura stranke promenila.

Kac je na televiziji najavio da ide ka smeni komandanta izraelskih snaga na Zapadnoj obali Avija Bluta, da bi već sledećeg dana povukao izjavu i tvrdio da nije rekao ono što je prethodno rekao.

U normalnoj političkoj situaciji, takav gaf mogao bi ozbiljno da ugrozi ministra.

U današnjem Likudu, međutim, takav incident može da bude politička prednost.

Zašto?

Zato što se svaki sukob sa vojnim vrhom, pravosuđem ili drugim državnim institucijama može pretvoriti u signal biračima desnice:

„Ja sam jedan od vas i ne bojim se elite.“

Tako se politički sistem sam hrani.

Najpre se institucije napadaju da bi se mobilisala baza. Zatim baza zahteva još oštrije napade. Političari shvataju da im upravo konflikt donosi podršku. A lider koji je takvu političku kulturu stvorio na kraju otkriva da više ne može lako da je kontroliše.

To je Netanjahuov paradoks.

Njegovi sledbenici postaju radikalniji upravo zato što ih je on godinama učio da je sukob sa institucijama način osvajanja političkih poena.

A gde su „umereni“?

Sara i Benjamin Netanjahu, Jerusalim, izbori 2025.

Netanjahu sada traži ljude koji bi trebalo da vrate tradicionalne birače Likuda.

Pominju se bivši ministar finansija Moše Kahlon, predsednik Saveza lokalnih vlasti Haim Bibas, bivši šef Mosada Josi Koen, biznismen Dovi Frensis, Gal Hirš, pa čak i bivši načelnik Generalštaba Gabi Aškenazi.

Problem je što mnogi od njih ne pokazuju naročitu želju da postanu deo Netanjahuovog političkog tima.

Jedan od potencijalnih kandidata, gradonačelnik Bat Jama Cvika Brot, navodno je odbio ponudu za visoku funkciju u izbornom štabu Likuda.

Razlog je jednostavan.

Ukoliko je politička atmosfera postala toliko radikalizovana da su „umereni“ potrebni samo kao ukras za birače, a stvarnu moć i dalje drže najglasniji i najradikalniji članovi stranke, onda se postavlja pitanje čemu takvi ljudi uopšte služe.

Netanjahu želi da pokaže da Likud nije ono što njegovi najglasniji predstavnici govore.

Ali upravo su ti predstavnici proizvod njegove dugogodišnje politike.

Sedam adresa i račun koji plaćaju građani

Treća priča dodatno komplikuje sliku.

Dok se vodi politička i bezbednosna borba za opstanak vlasti, javnost dobija sve više informacija o troškovima povezanima sa Netanjahuovim rezidencijama.

Prema izraelskim medijskim izveštajima, Netanjahu i njegova supruga Sara preselili su se u stan na tajnoj lokaciji u Jerusalimu iz bezbednosnih razloga, dok država istovremeno snosi troškove obezbeđenja, održavanja i funkcionisanja više objekata povezanih sa premijerom i njegovom porodicom.

Među njima su zvanična rezidencija u ulici Balfur, privatna kuća u ulici Aza u Jerusalimu, vila u Cezareji i druge prostorije i objekti koji se koriste za potrebe porodice i premijerske funkcije.

Prema objavljenim zvaničnim podacima, tokom 2025. i prve polovine 2026. godine troškovi tri glavne Netanjahuove rezidencije dostigli su oko 2,7 miliona šekela, odnosno približno 880.000 dolara.

U tim izdacima nalaze se održavanje, osoblje, hrana, baštovanstvo i drugi operativni troškovi.

Posebnu pažnju izazvali su pojedini detalji: gotovo 100.000 šekela za održavanje bašte u Cezareji, 28.500 šekela za zamenu dve kade i desetine evidentiranih narudžbina hrane tokom jednog dana.

Kancelarija premijera odbacuje interpretaciju da je reč o luksuznom trošenju i naglašava da su troškovi povezani sa bezbednosnim zahtevima i funkcionisanjem premijerske službe. Deo podataka ostao je zatamnjen zbog bezbednosnih razloga.

Ali politički problem nije nestao.

Jer kada građani plaćaju cenu dugotrajnog rata, inflacije i rastućih troškova života, svaki izveštaj o milionima šekela potrošenih na premijerove rezidencije dobija simboličku težinu.

Vlast iza zidova, građani ispred njih

Upravo tu se tri naizgled odvojene priče spajaju. Jedna govori o ličnoj lojalnosti.

Druga o političkoj kontroli. Treća o privilegijama i javnom novcu.

Zajedno stvaraju sliku vlasti koja se sve više odvaja od institucija i običnih građana.

Kada se od državnih službenika traži lična lojalnost porodici lidera, to više nije samo pitanje političke discipline. Kada se politički poeni osvajaju napadima na sudove, vojsku i druge institucije, to više nije samo oštra politička retorika.

A kada država finansira čitav kompleks bezbednosnih i životnih potreba političkog vrha, svaki takav trošak postaje pitanje političke odgovornosti.

Zato je sve manje moguće posmatrati ove događaje kao odvojene incidente.

Pitanje više nije samo koliko će Netanjahu ostati na vlasti

Pravo pitanje je koliko dugo još može da kontroliše političku mašinu koju je sam stvorio.

Jer Netanjahu danas pokušava gotovo nemoguć zadatak: da istovremeno zadrži radikalnu bazu koja ga je održavala na vlasti i vrati umerene birače koje je ta ista politika udaljila.

Da istovremeno bude lider revolucije protiv „elita“ i državnik koji garantuje stabilnost institucija.

Da zadrži ličnu kontrolu, a istovremeno ubedi javnost da institucije nisu podređene jednoj porodici.

Da bude nezamenljiv — a da sistem ipak ne izgleda kao sistem jednog čoveka. Ovu strategiju prodao je i u neki evropskim zemljama, krajnje otpornim na demokratiju.

Netanjahu možda još nije izgubio vlast, ali sve više izgleda kao da gubi monopol nad političkom pričom koju je decenijama sam pisao.