Fotografije iz Ovalnog kabineta prikazale su Donalda Trampa i Benjamina Netanjahua nasmejane, okružene najbližim saradnicima američke administracije. Zvanično, razgovori su ocenjeni kao "pozitivni i produktivni". Međutim, samo nekoliko sati pre sastanka američki predsednik je javno pokazao neuobičajenu nervozu prema izraelskom premijeru, otkrivajući da odnosi dvojice lidera više nisu ni približno harmonični kao što izgledaju na zvaničnim fotografijama.

Iako je sastanak u Beloj kući održan bez prisustva medija, dakle i "bez svedoka", sve ukazuje da između Vašingtona i Jerusalima postoje ozbiljne razlike oko Irana. Pravi ishod razgovora neće se meriti saopštenjima, jer ih nema — već narednim potezima SAD i Izraela, kako u vezi sa Iranom, tako i u vezi sa Libanom.

Tramp više ne želi da igra po Netanjahuovom scenariju

Neposredno pre sastanka Tramp je otvoreno izrazio nezadovoljstvo zbog informacija koje su iz Jerusalima procurile u javnost. Mediji su objavili da će Netanjahu pokušati da ga ubedi kako Iran tajno nastavlja razvoj nuklearnog programa u duboko ukopanom kompleksu poznatom kao "Pickaxe Mountain".

Tramp nije krio iritaciju.

"Zašto to govori medijima? Zašto jednostavno nije rekao meni?", poručio je u intervjuu za Fox News, jasno stavljajući do znanja da ne želi da bude deo javnog političkog pritiska koji izraelska vlada pokušava da stvori.

Još značajnija bila je njegova opaska da Netanjahu želi da SAD ostanu duboko uključene u sukob sa Iranom.

Takva izjava predstavlja možda i najotvorenije priznanje do sada da Bela kuća smatra kako izraelski premijer pokušava da usmerava američku politiku prema nastavku vojne eskalacije.

Rat koji je trebalo da traje nekoliko nedelja

Prema prvobitnim procenama izraelskog rukovodstva, vojna operacija protiv Irana trebalo je brzo da slomi režim u Teheranu. Pet meseci kasnije dogodilo se upravo suprotno.

Iransko rukovodstvo nije palo. Tvrdo krilo vlasti dodatno je učvrstilo pozicije, dok se sukob pretvorio u dugotrajan rat iscrpljivanja bez jasnog izlaza. Istovremeno, Iran nastavlja da ugrožava pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz, što održava visoke cene energenata i povećava pritisak na svetsku ekonomiju.

U Beloj kući sve više raste uverenje da obećanja o brzoj pobedi nisu bila realna.

Tramp želi nekakav dogovor, Netanjahu novu ofanzivu

Najveća razlika između dvojice lidera danas nije pitanje cilja, već načina na koji do njega treba doći.

Tramp pokušava da diplomatskim putem zaustavi rat i izbegne novo veliko američko vojno angažovanje na Bliskom istoku. Više puta je ponovio da će, ukoliko pregovori sa Iranom propadnu, vojne opcije ponovo biti na stolu, ali da želi da diplomatija dobije još jednu priliku.

Sa druge strane, izraelsko rukovodstvo smatra da upravo sada treba nastaviti vojni pritisak na Iran, ocenjujući da bi pauza omogućila Teheranu da obnovi svoje vojne kapacitete.

Ta razlika više nije skrivena iza diplomatskih formulacija.

Američka javnost okreće leđa novom ratu

Tramp na dočeku vojnika poginulih u raketnom napadu Irana na američke baze u Zalivu Foto: Nathan Howard/Rojters

Dodatni problem za Trampa predstavljaju istraživanja javnog mnjenja.

Poslednja anketa Fox Newsa pokazuje da se 56 odsto američkih birača odlučno protivi vojnom angažovanju SAD protiv Irana, dok gotovo dve trećine ispitanika veruje da bi sukob mogao da traje najmanje godinu dana. A SAD to ne ide u prilog, posebno ne republikancima pred skorašnje izbore za Kongres.

Za predsednika koji uoči tih izbora pokušava da sebe predstavi kao čoveka koji završava ratove, a ne započinje nove, ovakvo raspoloženje birača ima veliku političku težinu. Između ostalog i zbog toga svaki novi zahtev Izraela za dubljim američkim uključivanjem sve je teže prihvatljiv za zvanični Vašingtonu.

Izbori menjaju političku računicu

I Tramp i Netanjahu ulaze u izborne cikluse.

Američkog predsednika očekuju izbori za Kongres, dok Izrael krajem oktobra izlazi na parlamentarne izbore. Netanjahuu je od presudnog značaja da domaćoj javnosti pokaže kako i dalje uživa bezrezervnu podršku Bele kuće. Upravo zato je nova poseta Vašingtonu imala veliki politički značaj. Međutim, Tramp ovog puta nije dozvolio spektakl. Za razliku od ranijih susreta, sastanak je održan bez televizijskih kamera, čime je izraelski premijer ostao uskraćen za slike koje bi mogle da posluže u predizbornoj kampanji.

I ta odluka govori koliko se odnos dvojice lidera promenio.

Liban će biti prvi pokazatelj

Zvaničnih detalja razgovora gotovo da nema, ali upravo zbog toga naredni potezi biće važniji od bilo kog saopštenja.

Prvi test biće odnos Izraela prema Libanu.

U prethodnim mesecima Tramp je više puta pokušavao da obuzda izraelske napade na Hezbolah kako bi sprečio širenje regionalnog rata. Ukoliko Izrael nastavi intenzivne operacije u Libanu bez američkih ograničenja, to bi moglo da znači da je Netanjahu uspeo da ubedi Trampa da promeni pristup.

Ukoliko, međutim, Vašington nastavi da insistira na uzdržanosti, biće jasno da Bela kuća više nije spremna da automatski prati svaku izraelsku procenu.

Iran će dati konačan odgovor

Drugi, još važniji pokazatelj biće američka politika prema Iranu.

Ako SAD nastave diplomatske kontakte, održe pauzu u vazdušnim udarima i pokušaju da obnove pregovore, biće očigledno da Tramp nije prihvatio Netanjahuovu strategiju nastavka rata.

Ako, međutim, uslede nove zajedničke vojne akcije ili pojačani pritisak na Teheran, može se zaključiti da je izraelski premijer uspeo da vrati Vašington na kurs otvorene konfrontacije.

Zbog toga će se pravi sadržaj razgovora iza zatvorenih vrata saznati tek kroz događaje koji slede. Indikativan je i sastav na stani domaćina prilikom prijema Netanjahua: Hegset, Rubio i Vens. Jedan ratni jastreb, po mnogima i jedan predstavnik duboke države koji kontroliše Trampa, slično Blinkenovoj ulozi u Bajdenovoj administraciji, ali i jedan razumni mirotvorac. Trampu su očigledno bili potrebni svi.

Pritisak na Trampa raste i to sa svih strana, iz jeverskog lobija, ali i od onih u Vašingtonu koji smatraju da SAD moraju biti samostalne u donošenju svojih odluka, nikako batina u rukama krajnje izraelske desnice. A takvih je u Vašingtonu — sve više.