Iran i SAD su približili svoje stavove, ali je izostalo (očekivano) usklađivanje Netanjahua. Naime, čini se da je u potpunosti odbacio logiku kojom se rukovodio šef administracije u Beloj kući. Jer, Izrael nije ostvario svoje ciljeve.

Hezbolah je „vaskrsnuo" još opasniji, potpuno zatvaranje iranskog nuklearnog programa je u domenu fantazije, a ni balističke rakete Irana nisu nestale. Netanjahu nema izbor. Rat i kompletna pobeda dele ga od brojnih procesuiranja i u Izraelu, ali nakon počinjenog genocida nad Palestincima — i u svetu. Jedino što mu ide na ruku jeste — Trampova zavisnost od jevrejskog faktora. Sve o tome saznajte upravo — OVDE.

Netanjahu odbacuje američku strategiju

Najnoviji razvoj događaja na Bliskom istoku pokazuje da između Vašingtona i Tel Aviva neslaganja postaju sve ozbiljnija. Prema navodima izraelskih medija, premijer Benjamin Netanjahu jasno je stavio do znanja predsedniku SAD Donaldu Trampu da Izrael neće povući svoje snage iz Libana, bez obzira na diplomatske dogovore koje Vašington pokušava da postigne sa Teheranom.

Poruka izraelskog rukovodstva bila je nedvosmislena – operacije protiv Hezbolaha neće biti obustavljene, a izraelska vojska zadržava svoje pozicije na teritorijama koje smatra ključnim za izraelsku bezbednost. Ministar odbrane Izrael Kac dodatno je naglasio da Izrael nema nameru da odustane od kontrole nad tampon-zonama u Libanu, Siriji i Pojasu Gaze.

Takav stav praktično predstavlja otvoreno i provokativno odstupanje od kursa koji pokušava da nametne Bela kuća.

Sporazum SAD i Irana tek početak procesa

Vašington i Teheran najavili su završetak memoranduma o razumevanju, a potpisivanje dokumenta zakazano je za 19. jun. Međutim, očekivanja da bi taj sporazum mogao da označi kraj regionalnih sukoba, ako Izrael nastavi da ignoriše američke „preporuke" — sve su udaljenija od realnosti.

I bez tog kamena spoticanja, iskustvo iz 2015. godine pokazuje da su pregovori o iranskom nuklearnom programu trajali mesecima čak i nakon postizanja načelnog političkog dogovora. Tada su usaglašavani detalji o broju centrifuga, nivou obogaćivanja uranijuma i režimu međunarodnih inspekcija.

Zbog toga eventualni potpis na novi dokument ne bi predstavljao završetak procesa — već njegov formalni početak. Pred stranama bi ostao dug i komplikovan put do konačnog sporazuma.

Izrael kao najveća prepreka Trampovom planu

Upravo na tom mestu pojavljuje se ključni problem za američku administraciju. Dok Tramp pokušava da stabilizuje situaciju i smanji rizik od direktnog sukoba sa Iranom, Izrael nastavlja vojna dejstva.

Nedavni izraelski napad na južna predgrađa Bejruta pokazao je da Tel Aviv ne namerava da uspori operacije čak ni u trenutku kada Vašington grozničavo pokušava da obezbedi politički napredak. U tom napadu pogođeni su stambeni objekti, a prema podacima libanskih vlasti bilo je poginulih i ranjenih civila.

Time je pred celim svetom dodatno potvrđeno da Izrael jednostavno ne prati logiku Trampove administracije, a koja nastoji da makar privremeno zamrzne najopasnije tačke sukoba.

Čak i uz sporazum rat neće (ne)stati

Čak i ukoliko američko-iranski sporazum bude potpisan, više kriznih žarišta nastaviće da proizvodi nestabilnost. Jedno od žarišta ostaje Jemen. Aktivnosti Huta i dalje predstavljaju ozbiljan izazov za bezbednost plovidbe kroz moreuz Bab el-Mandeb i za čitavo Arapsko poluostrvo.

Druga zona rizika nesumnjivo ključna jeste Liban. Mogući sporazum mogao bi da omogući Hezbolahu postepenu obnovu svojih kapaciteta i povratak uticaja u Siriji. Time bi nastao novi sirijsko-libanski bezbednosni čvor koji bi mogao da generiše nove sukobe, vršeći pritisak na Izrael i sa te strane, posebno imajući u vidu jevrejska okupaciona naselja na Golanskoj visoravni.

Treći problem predstavlja Irak, gde proiranske šiitske milicije zadržavaju značajan politički i vojni uticaj. Sukob između proiranskih i prozapadnih snaga verovatno će se nastaviti bez obzira na eventualni napredak u nuklearnim pregovorima.

Ograničeni mir umesto trajnog rešenja

Zbog svega navedenog, eventualni sporazum između SAD i Irana mogao bi da donese samo ograničenu deeskalaciju. Najveći efekat verovatno bi bio sprečavanje direktnih udara na energetsku i transportnu infrastrukturu, kao i smanjenje opasnosti za pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz. Međutim, to nikako ne bi značilo kraj regionalnih sukoba.

Vašington bi mogao da plasira političku sliku o smanjenom nasilju, dok bi se sukobi nižeg intenziteta nastavili na terenu.

Koliko Tramp zaista može da utiče na Netanjahua?

Jedno od dva ključna pitanja jeste koliko je američki predsednik spreman da pritisne izraelsko rukovodstvo.

Realnost pokazuje da su Trampovi manevari ograničeni. S jedne strane, potrebna mu je podrška proizraelskih političkih i finansijskih krugova u SAD, posebno uoči važnih izbornih ciklusa, poput izbora za Kongres krajem godine, ali i mnogih pozicija po tamošnjim saveznim državama. S druge strane, nastavak izraelskih operacija direktno ugrožava njegove pokušaje da predstavi sebe kao lidera koji u konačnom pobeđuje formirajući mir koji donosi stabilnost, ali i smanjuje američko angažovanje na Bliskom istoku.

Zbog toga se može očekivati dvostruka politika: javna podrška Izraelu, uz istovremene zakulisne pokušaje da se Netanjahu nagovori na smanjenje intenziteta vojnih operacija.

Međutim, prostor za takav pritisak ima svoje granice.

Crvena linija Teherana

Ona druga ključna, ujedno i najveća nepoznanica — jeste buduća reakcija Teherana.

Za Iran pitanje Libana nije sporedna tema, već jedan od ključnih uslova za dugoročnu stabilizaciju odnosa sa Vašingtonom. Teheran insistira na prestanku izraelskih napada i povlačenju izraelskih snaga sa libanske teritorije. Ne samo zbog značajne iranske poluge moći neposredno uz severnu granicu Izraela — proiranskog Hezbolaha, već i zbog ugleda i liderstva u muslimanskom svetu.

Nije tajna da obični muslimani sa poštovanjem posmatraju borbu Irana sa Izraelom i Amerikom, baš kao što nemaju poštovanja prema vazalnim zalivskim monarhijama odanih novcu i moći povezanih sa Izraelom i jevrejskim lobijem.

Ukoliko Izrael nastavi vojno prisustvo i nakon eventualnog sporazuma između SAD i Irana, postoji mogućnost da čitava arhitektura mirovnog sporazuma bude dovedena u pitanje.

U tom slučaju nameću se pitanja koje će vrlo brzo definisati narednu fazu bliskoistočne krize: ko zaista određuje pravac događaja – Donald Tramp ili Benjamin Netanjahu, ali i — kako će na sve to reagovati Teheran?