SAD i Iran su u četvrtak razmenili nove napade drugi dan zaredom, čime je praktično srušena nada da će privremeno primirje prerasti u trajniji prekid neprijateljstava. Intenzitet američkih vazdušnih aktivnosti iznad Bliskog istoka, kao i iranski odgovor na američke ciljeve u regionu, ukazuju da se sukob vraća u fazu otvorene eskalacije.

Kontrola nad Ormuzom — važnija i od nuklearnog programa?

Teheran je saopštio da je kao odgovor na američko raketiranje iranske obale izveo napade na američke vojne objekte u Bahreinu, Kuvajtu, Kataru i Jordanu. Istovremeno, saveznici Vašingtona u Persijskom zalivu podižu nivo borbene gotovosti očekujući nove iranske udare, dok administracija predsednika Donalda Trampa razmatra dodatne mere kojima bi ograničila iranski uticaj nad Ormuskim moreuzom.

Sve više postaje jasno da pitanje kontrole Ormuskog moreuza za obe strane prerasta u važnije strateško pitanje čak i od samog iranskog nuklearnog programa. Iran upravo kroz ovaj pomorski prolaz poseduje najvažniji instrument pritiska na svetsku trgovinu energentima, dok SAD ne mogu sebi dozvoliti da se iz regiona povuku pre nego što procene da je taj pritisak neutralisan.

Američko nebo iznad Bliskog istoka govori više od saopštenja

Foto: Avif

Paralelno sa obnovom neprijateljstava, američko ratno vazduhoplovstvo pokrenulo je jednu od najvećih operacija vazdušne podrške poslednjih godina na Bliskom istoku.

Prema dostupnim informacijama, najmanje dvanaest strateških tankera KC-135 Stratotanker i KC-46 Pegasus, zajedno sa avionima za rano upozoravanje i upravljanje AVACS, istovremeno je raspoređeno iznad regiona.

Takav broj letećih cisterni gotovo uvek predstavlja pripremu za dugotrajne vazdušne operacije velikog obima. Tankeri omogućavaju borbenim avionima da više puta dopunjavaju gorivo u vazduhu bez povratka u baze, dok AVACS u realnom vremenu koordinira čitavu operaciju, prati iranske radare, protivvazdušnu odbranu i usmerava udarne grupe prema ciljevima.

Prema američkim vojnim izvorima, cilj nove operacije jeste uništavanje radarskih stanica, komunikacionih centara, položaja protivvazdušne odbrane i druge vojne infrastrukture Islamske Republike Iran, uz istovremeno smanjenje sposobnosti Teherana da kontroliše međunarodni pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz.

Gde su tu Rusija i Kina?

Kako sukob prerasta u otvoreni regionalni rat, sve češće se postavlja pitanje zbog čega Iran ne dobija konkretniju vojnu pomoć svojih najbližih partnera.

Na prvi pogled očekivalo bi se da Moskva, kao dugogodišnji strateški partner Teherana, pomogne isporukom najmodernijih sistema protivvazdušne odbrane poput S-400, dometa 400 km. Međutim, međunarodni odnosi retko funkcionišu po logici savezništava, a mnogo češće po logici uskih državnih interesa.

Iz ugla Kremlja postoji nekoliko razloga zbog kojih bi Moskva mogla da okleva.

Pre svega, Rusiji su sopstveni sistemi S-400 potrebni zbog rata u Ukrajini i zaštite sopstvene teritorije. Drugo, otvorena isporuka najmodernijih sistema usred rata mogla bi biti shvaćena kao direktno uključivanje u sukob protiv SAD i Izraela. Treće, Moskva i dalje pokušava da očuva određeni prostor za odnose sa drugim državama Bliskog istoka, uključujući i Izrael u kome se danas nalazi više stotina hiljada doseljenih Jevreja — poreklom iz Rusije.

Postoje i brojni međusobno kontradiktorni navodi da su Iranu možda isporučene određene komponente sistema S-400 ili ograničen broj baterija, ali nijedna od tih informacija nije zvanično potvrđena.

Uostalom, odgovor će verovatno dati samo bojište.

Ako se pokaže da američki i izraelski lovci-bombarderi slobodno ulaze duboko u iranski vazdušni prostor, posebno do Teherana, teško će biti tvrditi da su najvažniji pravci zaista pokriveni punim kapacitetima S-400. Međutim, ukoliko se napadi budu izvodili uglavnom pomoću stelt bombardera i krstarećih raketa velikog dometa lansiranih sa bezbedne udaljenosti (900 do 2.500 km), to bi moglo ukazivati da je situacija znatno složenija nego što je danas poznato javnosti, te da Iran ipak poseduje takve sisteme.

Cena geopolitičkog balansiranja

Foto: S-400

Sve ovo otvara mnogo šire pitanje od samog sistema S-400.

Koliko partner može računati na saveznika koji u ključnom trenutku bira da balansira između više strana?

Jedna škola međunarodnih odnosa tvrdi da države moraju prvenstveno štititi sopstvene interese, bez obzira na očekivanja saveznika. Druga upozorava da upravo takvo dugotrajno balansiranje postepeno urušava poverenje i odvraća buduće partnere od oslanjanja na takvu silu.

Ako saveznik ne dobije ključnu pomoć onda kada je pod najjačim pritiskom, logično je da će se postaviti pitanje kakvu vrednost takvo savezništvo uopšte ima. Upravo zato će način na koji Moskva bude reagovala u narednim nedeljama biti podjednako pažljivo posmatran u Teheranu kao i u mnogim drugim prestonicama sveta. Isto važi i za Kinu koja je već kiksnula kada je u pitanju Venecuela, o čemu više možete saznati upravo — OVDE.

Kina vodi sopstvenu bitku

Slična logika važi i za Kinu.

Peking se trenutno suočava sa sopstvenim bezbednosnim izazovima u zapadnom Pacifiku. Tajvan ostaje centralna tačka američke strategije obuzdavanja Kine, dok Japan ubrzano povećava vojni budžet, Filipini šire vojnu saradnju sa Vašingtonom, a američko vojno prisustvo oko kineskih pomorskih prilaza postaje sve intenzivnije.

Istovremeno, Indija nastavlja produbljivanje strateških veza sa zapadnim državama kroz inicijative koje u Pekingu doživljavaju kao deo šire politike ograničavanja kineskog uticaja, tačnije — jačanja kineske snage. Upravo danas Modi boravi u Australiji, jačajući indopacifičku osovinu pod pokroviteljstvom SAD. Ne propustite naše Korisne linkove, saznajte ono što nećete moći na bilo kom drugom mestu.

Zbog toga ni Kina, uprkos partnerstvu sa Iranom, za sada ne pokazuje spremnost da se direktnije umeša u bliskoistočni sukob.

Svet ulazi u eru hladnih interesa

Poslednji događaji pokazuju da se međunarodni odnosi sve manje zasnivaju na savezništvima, a sve više na trenutnom poklapanju interesa. Iran danas vodi rat gotovo sam, dok njegovi najbliži partneri pažljivo odmeravaju koliko smeju da pomognu, a da pritom ne ugroze sopstvene strateške ciljeve.

Takva politika možda kratkoročno čuva prostor za pregovore i smanjuje rizik od direktnog sudara velikih sila. Međutim, dugoročno ostavlja otvoreno pitanje koje će mnoge države tek postaviti: koliko vredi saveznik koji najviše okleva upravo onda kada je pomoć najpotrebnija?

Svet tako sve više liči na prostor u kojem se čast i poverenje potiskuju pred računicom interesa. Svojevrsni politički promiskuitet postaje najvećim delom — paradigma sadašnjih međunarodnih odnosa. Upravo zbog toga današnje odluke velikih sila možda neće odlučiti samo ishod aktuelnih sukoba, već i oblik budućeg međunarodnog poretka.

Ma koliko Kina i Rusija, svaka iz svojih razloga, još nisu spremne da učine više na obuzdavanju SAD, u jednom trenutku će to morati da učine – ukoliko žele sopstveni opstanak.