Dok Vašington pojačava pritisak na Teheran i najavljuje odlučan odgovor na napade u Ormuskom moreuzu, američki potezi na terenu otvaraju novo pitanje – da li Bela kuća želi veliki rat ili pokušava da ga vodi bez rizika od politički skupih gubitaka? U međuvremenu, sukob se gotovo potpuno udaljio od nuklearnog programa i prerastao u borbu za kontrolu najvažnije svetske naftne rute.

Rat više nije zbog uranijuma, već zbog Ormuskog moreuza

Pre samo nekoliko meseci svet je strahovao da će iranski program obogaćivanja uranijuma biti okidač za veliki regionalni, pa čak i širi ratni sukob. Danas, međutim, izgleda da je težište sukoba potpuno promenjeno.

Nuklearni program ostao je važan politički argument, ali se pravi sukob sada vodi oko Ormuskog moreuza — uskog morskog prolaza kojim prolazi petina svetske trgovine naftom, ali i značajne količine gasa, aluminijuma i vešračkog đubriva koje proizvode zalivske monarhije, što je manje poznata činjenica.

Nakon novih američkih udara na više od 140 vojnih ciljeva u Iranu, Teheran je odgovorio raketnim i napadima bespilotnim letelicama na Katar, Bahrein, Kuvajt, Oman, Jordan i Ujedinjene Arapske Emirate. Na prvi pogled, deluje kao širenje rata na čitav Persijski zaliv.

Međutim, gotovo sve pomenute države imaju američke vojne baze ili predstavljaju ključne logističke tačke za operacije SAD. Time Iran šalje poruku da više ne odgovara samo na izraelske napade, već direktno na američko vojno prisustvo u regionu, jer su mu to jedino dostupne vojne pozicije SAD. Nosači aviona i druge jedinice mornarice SAD nalaze su udaljeni od Persijskog zaliva time izvan dometa iranskog raketnog arsenala.

Suštinsko pitanje: Ko kontroliše najvažniji naftni prolaz na svetu?

Dok Vašington insistira na slobodi plovidbe kroz moreuz, Teheran smatra da upravo on ima pravo da određuje pravila prolaska kroz svoje teritorijalne vode. Oko toga se danas vodi možda najvažniji segment čitavog sukoba.

Prema informacijama iz diplomatskih izvora, Oman pokušava da posreduje predlogom kojim bi obe strane dobile deo kontrole nad pomorskim koridorima, ali za sada bez uspeha. Utisak je da je pitanje obogaćivanja uranijuma postalo tek jedan od elemenata mnogo šire geopolitičke borbe za kontrolu energetskih tokova. Zapravo, odluka SAD da napadnu Iran nije samo povlađivanje Izraelu, što je krajnje pogrešno razmišljanje. Ne propustite naše Korisne linkove na kraju ovog teksta.

Američki paradoks: Prete novim udarima, a povlače elitne avione

Preuzimanje posmrtnih ostataka poginulih vojnika u sukobu sa Iranom

Možda najzanimljiviji detalj poslednjih dana nije nijedan raketni napad.

Dok Bela kuća govori o spremnosti da nastavi snažne vojne operacije protiv Irana, američko vazduhoplovstvo iz regiona povlači deo svojih najvrednijih borbenih sredstava.

Iz Persijskog zaliva i okolnih baza povučeni su lovci F-22 "Raptor", ranije su otišli F-15E "Strike Eagle", kao i deo bombardera B-52.

Istovremeno, u regionu ostaju nosači aviona, podmornice, bombarderi koji mogu dejstvovati sa velike udaljenosti i krstareće rakete "Tomahavk". Na prvi pogled, ta dva poteza deluju potpuno suprotno.

Da li Vašington menja način ratovanja?

Iako zvanične potvrde nema, pomenuti vojni potezi SAD otvaraju prostor za ozbiljnu analizu.

Sve više izgleda da SAD pokušavaju da vode rat uz maksimalno smanjenje sopstvenog rizika.

Umesto velikog broja borbenih letova iznad iranske teritorije, gde postoji mogućnost obaranja aviona ili zarobljavanja pilota, Amerika može da zadrži sposobnost udara korišćenjem krstarećih raketa, pomorskih snaga, bespilotnih letelica i bombardera koji dejstvuju sa bezbedne udaljenosti.

Takva strategija omogućava nastavak vojnog pritiska, ali uz znatno manju političku cenu.

Predizborna računica Bele kuće

Ni unutrašnja politika ne može se odvojiti od vojne strategije.

Pred administracijom predsednika Donalda Trampa nalaze se izbori za Kongres, dok istraživanja javnog mnjenja pokazuju pad podrške predsedniku i veoma ograničenu spremnost Amerikanaca da podrže još jedan dugotrajan rat na Bliskom istoku.

U takvim okolnostima, obaranje američkog borbenog aviona ili zarobljavanje pilota predstavljalo bi ozbiljan politički udarac administraciji. Zbog toga nije isključeno da Vašington pokušava da pronađe model u kojem će zadržati vojnu inicijativu, ali izbeći slike koje bi mogle da obeleže predizbornu kampanju.

Istovremeno, deo administracije, predvođen ministrom odbrane Pitom Hegsetom i zagovornicima tvrđeg pristupa Iranu, nastavlja da insistira na snažnom vojnom pritisku, što dodatno komplikuje donošenje odluka u Beloj kući.

Ni Teheran ne pokazuje znake popuštanja

Sa druge strane, ni Iran ne ostavlja utisak države koja traži brz izlaz iz sukoba.

Posle likvidacije dugogodišnjeg vrhovnog vođe Alija Hamneija u februarskim američko-izraelskim napadima, mnogi su očekivali ozbiljnu unutrašnju destabilizaciju.

Međutim, višednevna državna ceremonija i masovna sahrana pokazale su da je režim uspeo da organizuje svojevrsnu tranziciju vlasti i očuva institucionalni kontinuitet. Dolaskom Modžtabe Hamneija na čelo verskog i političkog sistema, Teheran nastoji da pokaže da promena na vrhu nije promenila osnovni kurs države.

Istovremeno, sve veći uticaj Revolucionarne garde dodatno smanjuje prostor za ustupke prema Vašingtonu.

Paradoks rata: Što je cena nafte viša, Amerika više zarađuje

Rat ima još jednu dimenziju o kojoj se daleko manje govori.

Svaka ozbiljnija kriza u Ormuskom moreuzu podiže cenu barela nafte. To direktno povećava konkurentnost američke nafte iz škriljaca, čija proizvodnja postaje isplativija upravo kada cena barela raste.

Kako se smanjuje sigurnost isporuka iz Persijskog zaliva, deo svetskih kupaca okreće se alternativnim dobavljačima, među kojima su i Sjedinjene Države. Paradoksalno, Vašington istovremeno troši milijarde dolara na vojnu kampanju, ali deo tog novca indirektno vraća kroz povećan izvoz energenata. I ne samo da vraća — već i zarađuje, o čemu sve možete saznati u našim Korisnim linkovima.

Rat u kojem niko ne može lako da pobedi

Iranska revolucionarna garda Foto: AP

Posle nekoliko meseci sukoba postaje jasno da nijedna strana nije ostvarila svoj glavni cilj.

Sjedinjene Države i Izrael nisu uspele da slome iranski politički sistem niti da ga primoraju na kapitulaciju.

Iran nije izbacio američko vojno prisustvo iz Persijskog zaliva, niti je uspeo da nametne svoju kontrolu nad Ormuskim moreuzom.

Zato se sukob sve više pretvara u iscrpljujući rat ograničenih udara, u kojem obe strane nastoje da protivniku nanesu što veću štetu, ali bez prelaska praga koji bi doveo do otvorenog regionalnog rata.

Šta bi moglo da zaustavi spiralu eskalacije?

Ako postoji izlaz iz sadašnje krize, on gotovo sigurno neće biti isključivo vojni.

Prvi korak morao bi da bude međunarodno prihvatljiv sporazum o režimu plovidbe kroz moreuz, jer upravo on danas predstavlja glavno žarište sukoba. Ali paralelno s tim morale bi da budu obnovljene i tehničke konsultacije o neizostavnom ublažavanju sankcija u zamenu za pozitivne poteze Teherana, pa onda i o nekoj relevantnoj i za obe strane prihvatljivoj kontroli obogaćivanja iranskog uranijuma. Iran deluje i više nego čvrst kada je ova tema u pitanju, u potpunosti isključujući opciju napuštanja svog nuklearnog programa. Uostalom, da je bio brži, poput Severne Koreje — danas ne bi ratovao sa SAD i Izraelom.

Ključnu ulogu u tome mogle bi da imaju regionalne države poput Omana i Katara, koje su i do sada bile među retkim kanalima komunikacije između Vašingtona i Teherana. Iako napadnute (tačnije, baze SAD na njihovim teritorijama) iranskim raketnim dejstvom, zadržavaju konstruktivne odnose sa zvaničnim Teheranom. Naravno, ne treba zaboraviti možda i najznačajniju posredničku ulogu "nuklearnog" Pakistana, vojno i privredno izuzetno bliskog NR Kini.

Najveći paradoks ovog rata jeste to što nijedna strana ne želi otvoreni sukob punog obima, ali nijedna više ne može sebi da priušti ni politički luksuz da izgleda kao da je popustila. Upravo zato je Bliski istok danas možda bliži dugotrajnom iscrpljivanju nego brzom miru. Mnogo karata je na stolu, još više ispod.