Dok milioni Iranaca u Teheranu i drugim gradovima uzimaju učešće u odavanju poslednje počasti ajatolahu Aliju Hamneiju, a u iransku prestonicu pristižu visoke državne delegacije iz Rusije, Kine, Pakistana, Iraka i brojnih drugih zemalja — postaje sve očiglednije da je strateška računica Vašingtona i Tel Aviva doživela ozbiljan neuspeh.

Masovno učešće građana i prisustvo brojnih stranih delegacija pokazuju da su ključne procene Vašingtona i Tel Aviva o Iranu bile — daleko od stvarnosti

Posle atentata kojim su očekivali da uzdrmaju Islamsku Republiku, usledio je sasvim drugačiji razvoj događaja – Iran nije ostao izolovan, državne institucije nastavile su da funkcionišu bez većih potresa, dok će masovni odziv građana i međunarodno prisustvo na sahrani postali najuverljiviji odgovor na procene napadača da će zemlja ući u period unutrašnjeg raspada i političkog haosa.

Ako je cilj zajedničke američko-izraelske vojne operacije bio da eliminacijom najuticajnije političke i verske ličnosti Irana oslabi Islamsku Republiku, izazove unutrašnju destabilizaciju i gurne zemlju u međunarodnu izolaciju, pravi bilans samo nekoliko meseci kasnije pokazuje sasvim drugačiju sliku: Iran nije doživeo institucionalni slom, nije ostao bez međunarodnih partnera, niti se ostvario scenario unutrašnjeg raspada koji su mnogi predviđali.

Naprotiv.

Sahrana Alija Hamneija prerasta u jednu od najvećih državnih ceremonija u savremenoj istoriji Irana i istovremeno predstavlja svojevrsni politički odgovor na procene koje su prethodile februarskoj operaciji.

Nisu pogrešno procenili samo Hamneija – pogrešno su procenili Iran

Najveća greška nije bila samo u proceni važnosti jednog čoveka.

Najveći promašaj bio je nerazumevanje države koju je Hamnei predvodio više od tri decenije.

Godinama su brojni izraelski mediji, analitički centri i bezbednosni izvori predstavljali Iran kao zemlju duboko podeljenog društva, iscrpljenu ekonomskim sankcijama, protestima i sve izraženijim jazom između države i mlađih generacija. Iz takve slike proistekao je zaključak da bi uklanjanje vrhovnog vođe moglo da pokrene lančanu reakciju koja bi dovela do ozbiljne političke krize, pa čak i raspada postojećeg sistema.

Sudeći po razvoju događaja, upravo je ta procena predstavljala jednu od najvećih strateških zabluda. Jer, Iran se pokazao daleko složenijim društvom nego što su sugerisale pojednostavljene analize.

Država nije ostala bez oslonca

Atentat na Alija Hamneija nesumnjivo predstavljao je jedan od najdramatičnijih događaja u istoriji Islamske Republike. Međutim, očekivani vakuum nije nastao.

Institucije su nastavile da funkcionišu, sistem odlučivanja nije paralizovan, bezbednosni aparat ostao je operativan, dok je proces prenosa političkog autoriteta sproveden bez scenarija haosa koji su mnogi prognozirali.

Time se pokazalo da politička arhitektura Irana nije počivala isključivo na autoritetu jednog čoveka, već na institucijama koje su decenijama građene i koje su nastavile da funkcionišu i nakon njegove smrti. Potpuno različito od zalivskih monarhija. Iran je ipak republika.

Milioni ljudi kao odgovor na pogrešne procene

Najubedljiviji odgovor možda ipak ne dolazi iz državnih institucija, već sa ulica Teherana.

Reke ljudi koje satima pristižu na ceremoniju, građani koji dolaze iz svih krajeva zemlje i višednevni program oproštaja predstavljaju prizore koji se teško uklapaju u sliku društva navodno pred raspadom.

Masovno prisustvo ne znači da u Iranu ne postoje političke razlike, ekonomski problemi ili društveno nezadovoljstvo. Takvi izazovi postoje i iranske vlasti ih nikada nisu u potpunosti uspele da otklone. Ali isto tako pokazuje da je procena o gotovo potpunom gubitku autoriteta vrhovnog vođe bila očigledno nepotpuna.

Svet nije ostavio Iran sam

Možda još snažniju političku poruku od broja građana šalju strane delegacije koje pristižu u Teheran.

Ruski predsednik Vladimir Putin odlučio je da ga predstavlja Dmitrij Medvedev, jednog od nesumnjivo najuticajnijih ljudi ruskog državnog vrha. Pakistan je poslao premijera Šehbaza Šarifa, dok su u Teheran doputovali i predsednik i drugi najviši zvaničnici Iraka, Jermenije, kao i brojne delegacije iz Azije i sa Bliskog istoka.

Prisustvo kineskih predstavnika dodatno potvrđuje da ključni međunarodni partneri Irana nisu promenili svoj odnos prema Teheranu ni posle atentata.

Na ceremoniji su i predstavnici regionalnih saveznika Irana, verskih organizacija i političkih pokreta sa Bliskog istoka, što dodatno govori o mreži veza koju Islamska Republika godinama gradi. Naravno, zapadne zemlje nisu poslale visoke zvanične delegacije, čime je još jednom potvrđena duboka geopolitička podela nastala nakon američko-izraelske vojne operacije, ali i potreba izbalansiranog pristupa prema SAD i Trampu lično, posebno u svetlu činjenice da su odbile neposredno pridruživanje njegovoj agresiji na Islamsku Republiku.

Da li je Vašington postao talac tuđih procena?

Jedno od ključnih pitanja koje se danas nameće jeste koliko su američki donosioci odluka samostalno procenjivali situaciju u Iranu, a koliko su se oslanjali na analize i obaveštajne procene izraelskih partnera. Ako su upravo te procene bile temelj za očekivanje brzog unutrašnjeg sloma Irana, onda događaji koji su usledili pokazuju da je polazna analiza bila ozbiljno manjkava.

Politička lojalnost u Iranu ne može se posmatrati isključivo kroz ekonomsku statistiku ili povremene proteste. Na nju snažno utiču istorijsko iskustvo, verski identitet, osećaj nacionalnog suvereniteta i višedecenijski otpor spoljnim pritiscima. Upravo su ti elementi, čini se — u velikoj meri potcenjeni.

Umesto izolacije – nova geopolitička realnost

Još jedna procena nije se pokazala tačnom.

Očekivalo se da će vojna operacija dodatno međunarodno izolovati Iran. Današnja slika iz Teherana govori drugačije.

Prisustvo visokih delegacija iz država koje predstavljaju veliki deo svetske populacije i važan deo globalne ekonomije pokazuje da Iran nije ostao bez međunarodnih partnera. Naprotiv, ceremonija je postala svojevrsna demonstracija političkih odnosa koje je Teheran izgradio sa državama Globalnog juga, Evroazije i Bliskog istoka.

Istovremeno, izostanak otvorene podrške mnogih američkih saveznika vojnoj operaciji protiv Irana pokazao je da ni unutar zapadnog bloka nije postojalo potpuno jedinstvo oko načina rešavanja iranske krize.

Pouka koja će dugo ostati predmet analiza

Istorija pokazuje da uspešno izvedena vojna operacija ne mora automatski da znači i ostvarenje političkog cilja. Naprotiv.

Ponekad upravo događaji koji slede nakon vojnog uspeha pokažu da je strateška procena bila pogrešna.

Ako slike miliona ljudi na ulicama Teherana, nesmetano funkcionisanje iranskih institucija i prisustvo stranih delegacija budu ostale dominantna slika ovog istorijskog trenutka, onda će se upravo one pamtiti kao najsnažniji argument da eliminacija jednog lidera nije dovela do sloma države.

Sahrana Alija Hamneija zato nije samo oproštaj od čoveka koji je više od tri decenije obeležavao iransku politiku. Ona je istovremeno postala svojevrsni referendum o otpornosti jednog sistema i podsetnik da se složene države ne mogu razumeti niti menjati na osnovu pojednostavljenih političkih i obaveštajnih procena.

Možda će upravo zbog toga ovaj 3. jul 2026. godine ostati upamćen ne samo kao dan kada se Iran oprašta od svog dugogodišnjeg vođe, već i kao trenutak kada je postalo jasno da određeni vojni uspeh ne mora da znači i stratešku pobedu.