Memorandum o razumevanju koji su 14. juna postigli Vašington i Teheran predstavlja jedan od najznačajnijih diplomatskih pomaka na Bliskom istoku možda i u poslednjih nekoliko decenija. Ipak, uprkos optimističnim tonovima koji su pratili objavu sporazuma, malo ko veruje da su dve strane zaista blizu celovitog, time i trajnog rešenja.

Privremeni dogovor posle rata koji nije morao da se dogodi

Dogovor dolazi nakon višemesečne eskalacije, sukoba koji je započeo američko-izraelskim napadima na Iran potom i perioda pregovora tokom krhkog primirja koje je više puta bilo na ivici potpunog kolapsa. Zbog toga memorandum predstavlja pre svega pokušaj zaustavljanja opasne spirale sukoba, a tek potom osnovu za ozbiljne političke pregovore.

Njegov značaj prevazilazi odnose SAD i Irana. Stabilnost Persijskog zaliva, bezbednost energetskih tokova i stanje globalne ekonomije direktno zavise od uspeha ili neuspeha ovog procesa.

Ormuz kao ključ svetske ekonomije

Najvažnija neposredna posledica sporazuma trebalo bi da bude normalizacija saobraćaja kroz Ormuski moreuz, jednu od strateški najvažnijih pomorskih, energetskih i trgovačkih tačaka na svetu.

Tokom sukoba Iran je izvodio napade na trgovačke brodove, dok su Sjedinjene Američke Države sprovodile operacije protiv plovila povezanih sa Teheranom. Rezultat je bio gotovo potpuni poremećaj pomorskog saobraćaja, rast cena energenata i dodatni udar na već uzdrmanu svetsku ekonomiju. Štaviše, smrt indijskih mornara kao posledica nekontrolisanog delovanja američke mornarice — rezultiralo je zahlađenjem čak i ličnih odnosa Modija i Trampa, ne samo dve bliske administracije, o čemu više možete saznati upravo — OVDE.

Nebrojano puta je isticano da kroz Ormuski moreuz prolazi približno petina ukupne svetske potrošnje nafte i značajan deo globalne trgovine tečnim prirodnim gasom, ali i aluminijumom i veštačkim đubrivima. Zbog toga svaka kriza u ovom uskom pomorskom prolazu izaziva nervozu, poremećaje i nestašice ovih i više nego značajnih proizvoda na svetskim tržištima.

Sporazum predviđa postepeno ukidanje međusobnih blokada i obnovu slobodne plovidbe, što bi trebalo da bude prvi konkretan pokazatelj da obe strane zaista nameravaju da poštuju preuzete obaveze.

Alarm iz američkih obaveštajnih službi

Dok diplomate pokušavaju da stabilizuju situaciju, iz američkih obaveštajnih krugova stižu upozorenja koja dodatno komplikuju sliku sadašnjoj administraciji u Beloj kući.

Prema informacijama koje je objavio CNN pozivajući se na izvore iz američkog odbrambenog i obaveštajnog sektora, procena Vašingtona je da je Iran dostigao tehničke i vojne kapacitete koji mu omogućavaju potpuno zatvaranje Ormuzskog moreuza kada god proceni da je to potrebno.

Američki analitičari smatraju da je Teheran tokom poslednjih meseci demonstrirao sposobnost uspostavljanja efikasne pomorske blokade, čime je značajno promenjen odnos snaga u regionu.

Takva procena izaziva ozbiljnu zabrinutost u Pentagonu, jer bi eventualno zatvaranje prolaza moglo da izazove globalni energetski šok, poremećaje u lancima snabdevanja i novi talas inflacije širom sveta.

Drugim rečima, čak i ako se trenutni sporazum održi, Iran je sada u poziciji da raspolaže jednim od najjačih geopolitičkih aduta na planeti.

Šezdeset dana za rešavanje gotovo nerešivih pitanja

Dogovoreni memorandum nije i konačan sporazum. On samo otvara prostor za nastavak pregovora koji bi u narednih 60 dana trebalo da dovedu do detaljnog dogovora.

Na stolu su pitanja koja godinama predstavljaju kamen spoticanja između dve zemlje:

• obnova međunarodnih inspekcija iranskih nuklearnih postrojenja;
• sudbina obogaćenog uranijuma proizvedenog pre rata;
• ograničenja budućeg nuklearnog programa;
• ukidanje ekonomskih sankcija;
• status Ormuskog moreuza;
• redosled sprovođenja obaveza obe strane.

Upravo poslednja tačka mogla bi da bude najveći problem. Iran traži konkretne ekonomske koristi odmah, jer duboko sumnja u američka obećanja. Vašington, sa druge strane, ne želi da ukida sankcije pre nego što dobije čvrste garancije o nuklearnim ustupcima Teherana.

Ni pobednika ni poraženih

Jedna od zanimljivijih karakteristika sporazuma jeste činjenica da obe strane mogu da ga predstave kao sopstvenu pobedu.

Sjedinjene Države mogu da tvrde da su uspele da obnove slobodnu plovidbu kroz Ormuz i primoraju Iran da se vrati pregovorima.

Iran, međutim, može da istakne da je izdržao vojni i ekonomski pritisak, sačuvao ključne poluge uticaja i pokazao da može da nanese ozbiljne posledice ne samo SAD, već i svetskoj ekonomiji.

Upravo zbog toga memorandum predstavlja svojevrsno priznanje da nijedna strana nije uspela da ostvari odlučujuću pobedu na terenu.

Liban – moguća prva mina na putu sporazuma

Najveći kratkoročni rizik za opstanak sporazuma dolazi iz Libana, odnosno nepredvidivog Izraela.

Teheran je jasno stavio do znanja da održavanje dogovora zavisi od prestanka izraelskih vojnih operacija na libanskoj teritoriji. Istovremeno, izraelsko rukovodstvo pokazuje malo spremnosti da ograniči svoje vojne aktivnosti protiv Hezbolaha.

Svaka nova eskalacija između Izraela i Hezbolaha mogla bi da dovede u pitanje tek postignuti američko-iranski dogovor.

Zbog toga će Vašington morati da uloži značajan politički kapital kako bi sprečio otvaranje novog fronta koji bi lako mogao da sruši čitavu konstrukciju sporazuma. Problem je što se čini da veće i jače poluge uticaja na sadašnju američku administraciju ima Izrael — nego što je obrnut slučaj. Više o ovoj važnoj temi možete se saznati u našim korisnim linkovima na kraju ovog teksta.

Mogu li sankcije biti cena za nuklearne ustupke?

Pojedini izvori navode da je Iran načelno spreman da prihvati višegodišnji moratorijum na obogaćivanje uranijuma, pod uslovom da takvo rešenje ne ugrozi njegovo pravo na civilni nuklearni program.

Takođe se pominje mogućnost "razblaživanja", smanjenja ili potpunog uklanjanja postojećih zaliha obogaćenog nuklearnog materijala.

Sa druge strane, administracija Donalda Trampa navodno razmatra značajnije ekonomske podsticaje, uključujući ublažavanje pojedinih sankcija i finansijske programe za oporavak iranske ekonomije.

U teoriji, upravo bi ova razmena – nuklearni ustupci za ekonomsko olakšanje – mogla da postane osnova trajnog sporazuma.

U praksi, međutim, razlike između dve strane i dalje su ogromne.

Diplomatija kao jedina preostala opcija

Memorandum od 14. juna nije istorijski mir, već prekid opasne konfrontacije koja je pretila da destabilizuje čitav Bliski istok i izazove globalne ekonomske posledice.

Pred Vašingtonom i Teheranom nalazi se izuzetno težak period pregovora tokom kojeg će morati da prevaziđu decenije nepoverenja, sukobljene interese i snažne unutrašnje političke pritiske.

Ipak, jedna lekcija već sada deluje očigledno. Nakon godina sankcija, pretnji i vojne sile, nijedan od tih instrumenata nije uspeo da reši iransko pitanje. Jedini opipljivi rezultati postignuti su za pregovaračkim stolom. Istovremeno, sve to pokazatelj je da su SAD, barem kada su u pitanju i ole veća i snažnija nacionalna društva — izgubile onu svoju prepoznatljivu dominaciju s početaka 90-ih. I ne samo to, dokazale su i za mnoge ljubitelje filmova sa američkom ratnom tematikom, neočekivanu činjenicu: bitno ograničenu vojnu moć.

Zbog toga sporazum od 14. juna, koliko god bio krhak i nedovršen, predstavlja možda poslednju realnu priliku da se izbegne novi veliki rat na Bliskom istoku.