Dok američki predsednik Donald Tramp eskalira retoriku i vojnu akciju prema Iranu, a odnosi između Vašingtona i evropskih saveznika postaju sve hladniji, britanski premijer Kir Starmer šalje jasne, ali i sve glasnije signale o zbližavanju sa Evropskom unijom. Ova dva procesa nisu slučajna koincidencija. Zajedno, oni ocrtavaju novi oblik globalnog poretka u kome stare transatlantske koordinate gube na vrednosti brže nego što iko želi da prizna.
Starmerovi signali o jačanju veza sa Evropom dolaze tačno deceniju nakon što su Britanci glasali za napuštanje EU. Vreme nije slučajno odabrano. Anketa organizacije Best for Britain iz septembra 2025. godine pokazuje da više od šest od deset ispitanika smatra da je Bregzit bila greška, dok svega 11% taj potez ocenjuje kao uspeh. Politički prostor za korekciju kursa kakav Starmer traži nikada nije bio širi.
EU lideri kod Trampa
Transatlantski raskol i nova geopolitička gravitacija
Starmer ne staje na signalima i simbolici. U sredu, 1. aprila 2026. godine, britanski premijer je na konferenciji za novinare u Dauning Stritu objavio konkretan korak: Britanija saziva video-konferenciju sa predstavnicima 35 zemalja, zakazanu za 2. april 2026. — sa jednom temom na dnevnom redu: kako diplomatskim i koordinisanim putem doći do otvaranja Ormuskog moreuza.
Domaćin skupa nije sam Starmer, već britanska ministarka spoljnih poslova Ivet Kuper, što samom događaju daje i formalni diplomatski karakter. Cilj sastanka, kako je Starmer precizirao, jeste da se „proceni svaka moguća diplomatska i politička mera kojom možemo povratiti slobodu plovidbe, garantovati bezbednost zarobljenih brodova i mornara i nastaviti kretanje vitalnih dobara.“
Starmer je najavio i naredni korak: „Nakon tog sastanka, sazvat ćemo i naše vojne planere kako bismo utvrdili kako možemo mobilisati naše kapacitete i učiniti moreuz dostupnim i bezbednim kada borbe prestanu.“
Učesnici su zemlje koje su prethodno potpisale zajedničku izjavu o spremnosti da doprinesu „naporima za osiguranje slobodnog prolaza kroz Ormuski moreuz.“ Među potpisnicama — i učesnicama — su Francuska, Nemačka, Italija, Japan i Holandija, uz samu Britaniju. Pun spisak zemalja za sada se ne objavljuje javno, što samo po sebi govori koliko je politički osetljiva priroda ovog okupljanja.
Ono što ovaj skup čini posebno eksplozivnim jeste jedna jedina činjenica — Amerika nije pozvana.
Ovo nije protokolarni gest niti slučajan propust — ovo je svojevrsna politička poruka. Neočekivano glasna. I deluje da nije dogovor, iako se od Enleza može svašta očekivati. Britanija je najbliži i tradicionalni saveznik SAD i zemlja koja, za razliku od drugih saveznika, i dalje dozvoljava američkim snagama da koriste svoje baze za napade na Iran — organizuje međunarodni krizni format iz kojeg je Vašington programski isključen.
Starmer je u sredu bio direktan: „Šta god bio pritisak na mene i druge, šta god bila buka, ja ću delovati u britanskom nacionalnom interesu. Upravo zato sam bio apsolutno jasan — ovo nije naš rat i nećemo biti uvučeni u njega. Ali jednako sam jasan da, kada je reč o odbrani, bezbednosti i našoj ekonomskoj budućnosti, moramo imati bliže veze sa Evropom.“
Kritičari su odmah ukazali na kontradikciju: Starmer tvrdi da ovo „nije britanski rat“, ali njegova vlada istovremeno dozvoljava SAD da sa britanskih baza lansira napade na Iran. Ta nedoslednost sve više opterećuje Starmerovu poziciju kod levičarskog i antiratnog dela njegovih birača.
Iranska revolucionarna grada (IRGC)
Iran zatvara Moreuz — i neće ga otvoriti
Iranska Revolucionarna garda reagovala je na britanske najave jednoznačno: Ormuski moreuz ostaće zatvoren za „neprijatelje ove nacije“ i nalazi se „čvrsto i dominantno“ pod iranskom kontrolom. Ovo je direktan odgovor na Trampove ponovljene tvrdnje da se kraj rata primiče.
Iran je moreuz efektivno zatvorio od početka američko-izraelskih udara 28. februara 2026. godine.
Posledice su vidljive na globalnim tržištima — cene nafte i gasa dramatično su porasle, a niz zemalja je najavio otvaranje strateških rezervi kako bi ublažio krizu snabdevanja. Kroz Ormuski moreuz u mirnodopskim uslovima prolazi petina svetske trgovine naftom i tečnim prirodnim gasom — što ga čini jednom od najvažnijih geografskih tačaka na planeti.
Iran između primirja i „kamenog doba“
Usred svega ovoga, Tramp je u sredu na svojoj mreži Truth Social objavio da je Iran „upravo zatražio primirje od Sjedinjenih Američkih Država.“ Iranski zvanični mediji to su odmah demantovali, označivši navode kao „lažne i neosnovane.“
Tramov odgovor bio je karakteristično nedvosmislen. Pozivajući se na već etabliranu formulaciju ministra odbrane Pita Hegseta da SAD „pregovaraju bombama“, Tramp je dodao: bombardovanje će se nastaviti dok god Orrmuski moreuz ne bude „otvoren, slobodan i čist.“ U suprotnom — preti „vraćanjem Irana u kameno doba.“
Tramova matematika je jasna: otvaranje moreuza kao uslov za primirje. Starmerova diplomatija pokušava upravo to — otvaranje moreuza — ali bez Amerike za stolom i bez nastavka bombardovanja kao poluge. Dve paralelne diplomatije, dva potpuno suprotna pristupa — isti moreuz.
Tramp je u sredu za britanski Telegraf izjavio i da je NATO „papirnati tigar“, a na pitanje da li razmatra povlačenje SAD iz Alijanse, odgovorio je: „O da, rekao bih da je to daleko izvan razmatranja.“ Starmer je istog dana potvrdio potpunu posvećenost NATO-u, nazvavši ga „najefikasnijim vojnim savezom koji je svet ikada video.“ Tramp je prošlog meseca za Financial Times rekao da bi bilo „veoma loše za budućnost NATO-a“ ako članice ne pomognu u otvaranju moreuza, a u utorak je zemljama koje pate od nestašice goriva savetovao da „same idu po svoju naftu“ u Ormuskom moreuzu, dodavši da im SAD neće pomoći.
Ratni zločin: masakr u bombardovanoj školi za devojčice, Iran
Ljudski bilans: Brojke koje treba imenovati
Prema iranskim zvaničnicima, u 33 dana američkog i izraelskog bombardovanja — od 28. februara do danas — život je izgubilo skoro 2.000 Iranaca.
Koalicija organizacija za ljudska prava u petak je objavila preciznije podatke: od ukupnog broja žrtava, najmanje 1.500 su civili, među kojima 217 dece.
Posebno je dokumentovan incident od 28. februara — američki raketni udar krstarećim projektilima na devojačku školu u gradu Minab, u kome je poginulo oko 175 osoba. Ovaj napad ostaje jedna od najtragičnijih pojedinačnih epizoda od početka sukoba i u središtu je izveštaja pomenute koalicije. U pitanju je — ratni zločin.
UN su u sredu upozorile da Iran i druge bliskoistočne zemlje koriste rat kao izgovor za gušenje prava i sloboda, uz posebnu osudu pokušaja ograničavanja slobode štampe u Izraelu i Sjedinjenim Državama. Visoki komesar UN za ljudska prava Folker Tirk upozorio je da su vlade dramatično pooštile bezbednosne mere i ograničenja kretanja u javnom prostoru, kršeći osnovna ljudska prava.
Tramp i Starmer
Starmer između Brisela i Vašingtona
Britanski premijer se, sudeći po svemu, okreće prema Evropi — ali i sve otvorenije ka samostalnoj globalnoj ulozi — u trenutku kada američka spoljna politika prolazi kroz jedan od najturbulentnijih perioda u posleratnoj istoriji. Bregzit je Britaniji ostavio slabiji pregovarački položaj: ni unutar EU, ni sa dovoljno specifičnom težinom van nje. Starmerova administracija pokušava da pronađe put ka selektivnoj reintegraciji — bez formalnog povratka u Uniju, ali sa jačim institucionalnim vezama u oblasti trgovine, bezbednosti i regulatornih standarda.
Moramo to istaći — Bregzit, za koji je pretežno glasalo englesko selo naspram gradova prepunih imigranata — bio je trenutak odluke engleske političke elite da se Britanija vrati na put stare slave i samostalne svetske sile, oslobođene stega koje Brisel nesumnjivo nameće svim članicama, naročito onima koje nisu Nemačka ili Francuska. A onda je usledio Tramp, i to u — dva mandata. Previše i za jednu moćnu Britaniju.
Ironija istorijskog trenutka je upadljiva: dok je deset godina unazad argument za Bregzit delimično bio i taj da Britanija može biti bliža SAD nego EU, danas upravo američki predsednik nudi najmanje pouzdanosti kao strateški partner. Uostalom, i aspiracije Trampove administracije ka savezničkim teritorijama poput Grenlanda — podsećaju Britaniju da im je Lamanš neuporedivo uži od samog Atlantika.
Sazivanje samita 35 zemalja bez Amerike nije samo diplomatska inicijativa — to je i unutrašnjopolitički signal britanskim biračima koji u sve većem broju žale za evropskim okvirom i koji od Starmera očekuju ozbiljan iskorak.
Zanimljivo je i to da je upravo ove nedelje objavljeno da će britanski kralj Čarls III. 28. aprila održati govor pred američkim Kongresom, tokom posete Vašingtonu u čast 250. godišnjice američke nezavisnosti od britanske krune. Ceremonijalna diplomatija i realna diplomatija retko su bile u ovoliko velikom raskoraku.
London
Kraj epohe apologetskog transatlantizma?
Ono što se danas odvija nije samo diplomatska epizoda — reč je o strukturnom premeštanju težišta. SAD vode otvoreni vojni sukob na Bliskom istoku, uz retoriku koja ne ostavlja mnogo prostora za posredovanje. Evropa — i sve više Britanija uz nju — traži sopstveni glas i sopstvenu arhitekturu bezbednosti i odlučivanja. Upadljivo je da ovaj put značajnije ne podmeće leđa za interese jevrejske države, ali i njihovu duboku državu u SAD.
Zagonetni spisak 35 zemalja koje Starmer poziva bez Amerike možda je najinteresantniji i najupadljiviji simptom te promene. Nije reč o antiameričkom savezu — reč je o svetu koji uči da funkcioniše i bez američke koordinacije, ili uprkos njoj.
Podaci o bregzitskom kajanju, Starmerovi signali, samit bez SAD zakazan za 2. april, Trampove pretnje Iranu i NATO-u, zatvoreni Ormuski moreuz i dramatičan rast broja civilnih žrtava, nisu izolovane vesti. Zajedno, oni opisuju svet u kome se stara ravnoteža polako raspada, iako brže nego što se nova uspostavlja.
U takvim okolnostima, čini se da svaka prestonica mora iznova da odluči — gde su njeni pravi interesi.
Deluje da se London već odlučio.
Korisni linkovi
Autor teksta: Ozna Vesti
