Iran prema spolja i dalje govori jednim glasom: država pruža otpor Sjedinjenim Državama, pregovara pod sopstvenim uslovima i ne odustaje od svojih strateških interesa. Ali iza te javne slike sve se češće pojavljuju nagoveštaji da se unutar iranskog političkog vrha vodi ozbiljna borba oko jednog ključnog pitanja: Da li sa Vašingtonom treba postići nekakav dogovor – ili po svaku cenu sprečiti bilo kakav kompromis?

Ispod površine jedinstva – borba za pravac Irana

Upravo takvu sliku donosi najnovija analiza portala Bliski istok, pozivajući se na procurele audio-snimke i izvore iz različitih političkih krugova u Iranu.

Prema toj interpretaciji, unutar sistema se sve jasnije izdvajaju dve političke linije. Na jednoj strani nalaze se političari koji smatraju da Iranu, posle višemesečnog rata i teške ekonomske situacije, treba diplomatski izlaz. Na drugoj su ultrakonzervativne i principijelističke struje koje strahuju da bi svaki dogovor sa Amerikom mogao da promeni unutrašnji odnos snaga i potisne ih sa političke scene.

A između tih linija nalazi se čovek čija je pozicija možda najzanimljivija – vrhovni lider Modžtaba Hamnei.

Prva linija: „Dogovor je potreban“

U grupi koja zagovara pregovore nalaze se predsednik Masud Pezeškijan, predsednik parlamenta Mohamed Bager Galibaf i, prema brojnim dosadašnjim izveštajima možda i najpopularniji iranski političar u poslednje vreme, ujedno i šef diplomatije — Aragči Abas.

Njihova logika je relativno jasna: Iran može da nastavi sukob, ali cena produžene konfrontacije raste.

Zbog toga se traži sporazum koji bi omogućio ekonomsku stabilizaciju, smanjenje pritiska i otvaranje prostora za obnovu zemlje, ali bez prihvatanja onih američkih uslova koji bi bili shvaćeni kao kapitulacija.

Da pregovarački kanal nije samo medijska konstrukcija pokazuje i činjenica da je Aragči još 9. avgusta javno govorio da između Teherana i Vašingtona postoje posredne razmene poruka, iako je istovremeno odbacio mogućnost direktnih pregovora dok SAD, prema iranskom tumačenju, ne ispune obaveze iz prethodnog sporazuma.

Drugim rečima – pregovora možda nema u klasičnom smislu, ali diplomatski kanal očigledno nije nestao.

Druga linija: „Nema dogovora sa Amerikom“

Nasuprot njima stoje ultrakonzervativne i principijelističke strukture. Njihov strah nije samo ideološki. Za njih bi sporazum sa Amerikom mogao da znači mnogo više od spoljnopolitičkog kompromisa: mogao bi da promeni unutrašnji odnos snaga.

Ako bi Pezeškijan i Galibaf uspeli da predstave dogovor kao izlaz iz rata i ekonomskih teškoća, njihov politički uticaj bi porastao. Istovremeno bi oslabile struje koje godinama svoju legitimnost grade upravo na beskompromisnom otporu Zapadu.

Zato, prema izvorima koje citira Bliski istok, deo ultrakonzervativnog tabora pokušava da poveća političku cenu pregovora i diskredituje ljude koji ih vode.

Drugim rečima, borba oko pregovora sa Amerikom može istovremeno biti borba za budući izgled samog iranskog sistema.

Najzanimljiviji detalj: gde je u svemu tome Mojtaba?

Tu priča postaje još intrigantnija.

Na procurelom snimku Mohamed-Bager Harazi, rođak i zet porodice Hamnei, tvrdi da je Modžtaba Hamnei navodno poručio Pezeškijanu da bi njegova ostavka sada bila prihvaćena ukoliko je ponovo podnese.

Još značajnija je bila njegova tvrdnja da je Aragči praktično skrajnut iz pregovaračkog procesa sa Amerikancima.

Kancelarija vrhovnog lidera odbacila je navode pripisane Haraziju.

A onda se pojavljuje drugi snimak.

U njemu konzervativni funkcioner Ali Said navodno prenosi poruku potpuno drugačijeg tona: da Modžtaba Hamnei nije protiv pregovora, da ih je upravo on odobrio i da nije zadovoljan tvrdim stavovima pojedinih protivnika diplomatije.

Ako je taj navod autentičan, onda je slika mnogo komplikovanija od jednostavne podele na „meku“ i „tvrdu“ struju.

Modžtaba između dve vatre?

Upravo ovde treba biti naročito oprezan. Najnoviji materijali ne dokazuju da je Mojtaba Hamnei postao zagovornik sporazuma sa Amerikom. Uostalom, pobili su mu pola porodice.

Ali mogu da ukažu na nešto drugo: da on možda pokušava da zadrži kontrolu nad suprotstavljenim frakcijama, umesto da se potpuno veže za jednu od njih.

To bi moglo da objasni kontradiktorne poruke koje poslednjih nedelja stižu iz Teherana.

U svakom slučaju poruke možda i ciljano poslate "u etar" sve više poprimaju trampovski format, forat kontrolisanog haosa. Ne propustite naše Korisne linkove na kraju teksta i saznajte sve ono što na drugom mestu — nećete moći.

Kako to izgleda? Jednom se govori o mogućnosti dogovora. Zatim o potpunom odbacivanju američkih zahteva. Potom o posrednim porukama. Pa o pregovorima sa Omanom.

A zatim o tome da čak ni sporazum sa Omanom sam po sebi neće biti dovoljan za otvaranje Ormuskog moreuza.

Sada i priče o podršci i odricanju Modžtabine podrške jednoj, odnosno drugoj pregovaračkoj struji. Takva politika može izgledati haotično spolja, ali iznutra može imati logiku: ostaviti otvorena vrata za pregovore, a istovremeno ne dozvoliti da bilo koja politička frakcija monopolizuje proces.

Zašto je Aragčijevo „nestajanje“ toliko zanimljivo?

Abas Aragči/Vcg

U ovom kontekstu pažnju privlači i položaj Abasa Aragčija.

U jednom trenutku on je bio jedno od najprepoznatljivijih lica iranske diplomatije i pregovora upravo sa Amerikancima. Danas se iz Teherana istovremeno čuju veoma tvrde poruke odaslate ka američkoj strani, ali ne iz njegovih usta. Međutim, iako ga nema u trenutnom fokusu pregovora sa američkom stranom, to samo po sebi nije dokaz da je Aragči skrajnut.

Naprotiv, on je još 9. avgusta javno govorio o američko-iranskoj komunikaciji preko posrednika i o sporazumu sa Omanom koji je, prema njegovim rečima, bio u završnoj fazi.

Ali upravo zato njegovo povremeno odsustvo iz prvog plana otvara zanimljivo pitanje: Da li se pregovarački proces postepeno seli iz ruku klasične diplomatije u širi i mnogo zatvoreniji centar odlučivanja?

Za sada nema dovoljno dokaza za potvrdan odgovor, iako je pitanje legitimno. Da tvrda linija nije (barem ne još uvek) prevladala, svedoči i to da je Aragči upravo danas, putem svih iranskih medija, čestitao šestorici novih vojnih lidera na njihove nove visoke funkcije, na koje ih je imenovao Modžtaba Hamnei. Jednako indikativno, vodeći nacionalni mediji preneli su informacije o Aragčijevim današnjim (telefonskim) razgovorima sa dvojicom važnih kolega — nemačkim i pakistanskim ministrom spoljnih poslova.

Ultrakonzervativci žele da vrate igru na ulicu

Prema istim izvorima, ultrakonzervativci pokušavaju da mobilišu svoju bazu protiv Galibafa i drugih ljudi koji učestvuju u diplomatskom procesu.

To se navodno radi kroz proteste, pritiske i optužbe da pregovarači zaobilaze ili slabe autoritet vrhovnog lidera.

Problem za ovu struju je, međutim, što sama nema dovoljno institucionalne snage da potpuno zaustavi proces. Zato joj je, prema analizi ovog medija, potrebna podrška sa ulice.

Tu se pojavljuje još jedna važna dimenzija iranske (unutrašnje) krize: borba se ne vodi samo između pregovaračkih pozicija i ideja predsednika, parlamenta i diplomatije, na jednoj strani, i tvrdih konzervativaca na drugoj. Ona se istovremeno vodi i za političku legitimnost pred iranskim društvom.

Modžtaba Hamnei, koji je i ranije bio deo unutrašnjih borbi oko budućeg pravca sistema, sada se nalazi u potpuno drugačijem okruženju. Rat je otvorio prostor za koncentraciju moći, ali je istovremeno povećao potrebu za ekonomskim i diplomatskim izlazom.

Drugim rečima: što rat duže traje, to je teže održavati ravnotežu između revolucionarne ideologije, vojne logike i potrebe za ekonomskim preživljavanjem.