Svetsko tržište aluminijuma ušlo je u fazu ubrzanog rasta cena tokom 2025. i početkom 2026. godine, pri čemu se cena trenutno kreće oko 3.500 dolara po toni, uz povremene skokove i do 3.600 dolara. Na godišnjem nivou to predstavlja rast veću od 20 odsto, dok su kratkoročne oscilacije dodatno pojačane geopolitičkim tenzijama i poremećajima u snabdevanju. Iako se na prvi pogled čini da je uzrok jednostavan, stvarnost je znatno složenija i uključuje kombinaciju energetskih troškova, globalne industrijske potražnje i političkih rizika.

Proizvodnja aluminijuma u S. Arabiji

Persijski zaliv – mali u proizvodnji, ključan u snabdevanju

Jedan od ključnih faktora rasta cena jeste uloga zemalja Persijskog zaliva, koje učestvuju sa oko 9 odsto u globalnoj proizvodnji aluminijuma, ali čak sa oko 18 odsto u svetskoj trgovini ovim metalom van Kine. Ova razlika proizilazi iz činjenice da Kina, iako najveći proizvođač, većinu aluminijuma troši interno, dok zemlje Zaliva poput Ujedinjenih Arapskih Emirata i Bahreina većinu svoje proizvodnje izvoze. Upravo zato svaki poremećaj u tom regionu ima disproporcionalno veliki uticaj na globalno tržište.

Iako ove zemlje nemaju značajne rezerve boksita, osnovne rude za proizvodnju aluminijuma, one uvoze sirovinu iz Australije, Gvineje i Brazila, a zatim koriste svoju ključnu prednost – jeftinu energiju. Proces proizvodnje aluminijuma, posebno elektroliza, izuzetno je energetski zahtevan, pa zemlje bogate gasom i naftom imaju ogromnu konkurentsku prednost. To im omogućava da budu među vodećim izvoznicima gotovog metala, uprkos nedostatku sopstvenih rudnih resursa.

Ukupni godišnji prihodi Zaliva od aluminijuma procenjuju se na između 20 i 25 milijardi dolara za osnovne proizvode, dok sa dodatom vrednošću kroz industrijsku preradu taj iznos prelazi 30 milijardi dolara. Iako je to znatno manje od prihoda od nafte, aluminijum predstavlja jedan od ključnih stubova njihove industrijske diversifikacije.

Geopolitika kao okidač rasta

Aktuelni sukobi i tenzije na Bliskom istoku dodatno su pogurali cene naviše, pre svega usled poremećaja u transportu kroz strateške tačke poput Ormuskog moreuza, kao i potencijalnih prekida u proizvodnji i izvozu iz regiona. Kako Zaliv snabdeva značajan deo globalnog tržišta, svaki rizik se gotovo trenutno reflektuje na berzama, posebno na London Metal Exchange, gde se formira globalna referentna cena.

Uz to, tržište aluminijuma je već bilo zategnuto i pre eskalacije sukoba, sa ograničenim kapacitetima i rastućom potražnjom iz automobilske, građevinske i energetske industrije. Rat je, praktično, delovao kao katalizator koji je ubrzao već postojeći trend rasta.

Najšira moguća (u)potreba: aluminijum

Rusija – dobitnik, ali ne bez ograničenja

Rast cena aluminijuma u principu ide u prilog Rusiji, koja je jedan od najvećih svetskih proizvođača kroz kompaniju Rusal, sa udelom od oko 6 do 9 odsto globalne proizvodnje. Viša cena znači da Rusija ostvaruje veći prihod po toni, čak i bez povećanja proizvodnje, što joj pomaže da amortizuje gubitke nastale zbog sankcija.

Međutim, situacija nije idealna. Zapadne sankcije ograničavaju pristup ključnim tržištima, posebno u Evropi, zbog čega Rusija mora da preusmerava izvoz ka Aziji, često uz određene cenovne popuste. Dodatni problem predstavlja činjenica da se značajne količine ruskog aluminijuma gomilaju u skladištima berzi, što ukazuje na otežanu prodaju i logističke izazove.

Paradoksalno, kriza na Bliskom istoku indirektno pomaže Rusiji, jer smanjuje konkurenciju iz Zaliva i podiže cenu na globalnom nivou, ali istovremeno sankcije ograničavaju njen puni profitni potencijal. Aluminijum nije jedini sektor trenutnog rasta prihoda za rusku stranu. Još je značajniji skok prihoda od prodaje sve traženije ruske nafte, čemu kumuje i Tramp lično, a o čemu više možete saznati upravo – OVDE.

Šta dalje – rast ili stabilizacija

Dalji pravac kretanja cena aluminijuma zavisiće pre svega od razvoja geopolitičke situacije. U slučaju nastavka sukoba i poremećaja u snabdevanju, procene su da bi cena mogla dostići nivo od čak 4.000 dolara po toni. Sa druge strane, smirivanje tenzija i stabilizacija logističkih tokova mogli bi vratiti cenu u raspon između 2.800 i 3.000 dolara.

Teško je bez upotrebe aluminijuma zamisliti današnju industriju automobila, aviona, brodova, mašina, kompjutera, telefona, građevinsku industriju, pa čak prehrambenu industriju (limenke, folije, ambalaža). Shodno toj listi, da se zaključiti da su upravo najindustrijalizovanije zemlje poput Britanije, Francuske, Italije, Nemačke, ali i Japana ili J.Koreje, ujedno i najveći uvoznici aluminijuma, pa je utoliko teže razumeti tišinu koja dopire sa njihove strane, kada je u pitanju napad SAD na Islamsku Republiku Iran.

Tržište aluminijuma trenutno se nalazi na preseku energije, geopolitike i industrijske potražnje. Iako se na prvi pogled radi o još jednom cikličnom rastu cena, u pozadini se odvija dublja promena strukture globalnog snabdevanja, u kojoj ključnu ulogu imaju zemlje Zaliva, ali i indirektni akteri poput Rusije. Upravo ta kombinacija faktora čini aluminijum jednim od najosetljivijih segmenata u savremenoj globalnoj ekonomiji.

Korisni linkovi

• Dok započinje pregovore sa Iranom — Tramp započinje i provokacije
• Ormuz se ponovo zatvara dok Netanjahu ruši Liban
• Kina, Rusija i terminalna faza multipolarnog sveta
• Kina otvara novi front u tehnološkom ratu: zašto je Japan meta antidamping istrage i zašto je Kina zabranila izvoz 800 proizvoda