Najava crnogorskog premijera da se od januara 2027. godine planira uvođenje minimalne neto zarade od 1.000, 1.250 i 1.400 evra predstavlja jednu od najvećih promena sistema zarada i oporezivanja rada poslednjih godina i to ne samo u Crnoj Gori, već i u regionu. Premijer Milojko Spajić reformu naziva „Evro modelom“ i tvrdi da je cilj da se istovremeno povećaju zarade, smanji poresko opterećenje rada i podstaknu potrošnja, zapošljavanje i formalizacija ekonomije.

Međutim, ključ ekonomskog pitanja nije samo koliko će radnik dobiti, već i koliko će koštati ceo sistem, odakle će doći potreban novac i može li povećanje plata biti praćeno dovoljno brzim rastom produktivnosti i poreskih prihoda, posebno imajući u vidu upravo predviđeno smanjenje poreskog opterećenja poslodavaca.

Šta tačno Spajić predlaže?

Prema najavi, od januara 2027. godine minimalna neto zarada zavisila bi od obrazovnog nivoa radnog mesta:

1.000 evra za radna mesta sa osnovnim i nižim obrazovanjem;
1.250 evra za radna mesta sa srednjim obrazovanjem;
1.400 evra za radna mesta sa visokim obrazovanjem.

Vlada navodi da bi povećanjem bilo obuhvaćeno više od 250.000 zaposlenih. Istovremeno, predviđeno je povećanje zarada koje su već iznad minimalca, i to kroz promenu odnosa između bruto i neto zarade.

To je važna razlika. Evro model nije zamišljen kao povećanje troška rada poslodavcima. Stub povećanja zarada leži u smanjenju poreskog opterećenja rada.

Odakle onda dolazi novac?

Tu počinje najvažniji deo priče. Spajić tvrdi da reforma neće biti finansirana povećanjem poreza građanima, već kombinacijom više efekata:

Veće potrošnje stanovništva;
Većeg zaposlenja;
Suzbijanja sive ekonomije i ubacivanja novca u legalne tokove;
Očekivanog povratka dela dijaspore;
Rashodne discipline;
Novih poreskih mera kroz nešto veću poresku naplatu dobiti kompanija;
Efikasnijeg oduzimanja protivpravno stečene imovine i njenog stavljanja u promet;
Oporezivanja praznih nekretnina čime će se podsticati izdavanje i sl;
Ekonomskog rasta i većeg korišćenja evropskih fondova.

Logika je relativno jednostavna. Pitanje je, međutim, da li je premijer prilikom formiranja ovog "projekta" raspolagao sa relevantnim ulaznim podacima. Primer, ko je to odredio i prebrojao "prazne" nepokretnosti koje stoje i ne privređuju, odnosno ne prometuju, a čime se gubi prihod od pdv?

Problem je što između „veće plate“ i „većeg budžetskog prihoda“ ne postoji automatski znak jednakosti.

Koliko će se dodatno potrošiti? Koliko će od te potrošnje biti oporezovano u Crnoj Gori? Koliko će otići na uvoz? Koliko novih radnih mesta će zaista nastati? Koliko će poslodavaca povećanje troškova (veći porez na profit) prebaciti u cene?

Odgovori na ta pitanja određuju da li je model fiskalno održiv.

Najveća promena — doprinosi

Prema dokumentaciji o paketima zakona koju su analizirale „Vijesti“, jedan od ključnih elemenata jeste ukidanje doprinosa za penzijsko osiguranje i osiguranja od nezaposlenosti.

Prema njihovoj analizi, time bi država ostala bez približno 430 miliona evra godišnjih prihoda — oko 400 miliona od PIO doprinosa i oko 30 miliona od doprinosa za nezaposlenost.

To je veoma važna stavka jer objašnjava kako plata može da raste čak i kada se ukupni trošak poslodavca ne poveća proporcionalno. Drugim rečima — država se odriče dela prihoda od rada da bi povećala neto zaradu.

Održiv budžetski model?

Tu se pojavljuje najveća razlika između dosad objavljene interpretacije i kritičkih analiza.

Prema analitičkoj tvrdnji „Vijesti“, proklamovana strategija crnogorskog premijera mogla bi povećati godišnji budžetski manjak i do 700 miliona evra. Pa bi sa postojećim deficitom ukupan manjak mogao dostići oko milijardu evra.

Sa druge strane, iz zvanične Podgorice se tvrdi da je planirana reforma pokrivena kombinacijom većih prihoda, većeg ekonomskog rasta, te da bi 2027. ovako skrojena tranziciona godina završila sa deficitom od oko 4–5% BDP-a, što je ispod 200 miliona evra, nakon čega bi se deficit 2028. čak i spustio na oko 3%. Razlika je tako između prvih "privatnih" analiza i državne projekcije — višestruka.

Ko će biti u pravu?

Ali, šta sa penzijama?

Evro model nije ograničen samo na zaposlene.

Vlada je najavila da bi se penzije od 2027. godine usklađivale bajkolikih četiri puta godišnje, kako bi pratile rast zarada, što je odlična vest. Spajić je čak otišao i korak dalje navodeći da bi prosečna penzija u aprilu mogla preći 600 evra, a minimalna značajno preći 500 evra. Takođe je najavio dodatnih 100 evra svim penzionerima u decembru 2026.

Inflacija ključna varijabla: Postoji paradoks u celoj priči: ako država poveća plate, građani imaju više novca. Ali, ako domaća proizvodnja ne može dovoljno brzo da odgovori na povećanu tražnju, cene će početi da rastu. A ako cene rastu, deo nominalnog povećanja plata se gubi. Inflacija tada jače kuca na vrata.

Spajić mora da pazi i na državni dug: Vlada je u svojim fiskalnim dokumentima predviđala da se javni dug nakon njegovog privremenog povećanja u 2026. smanjuje i da do 2029. bude ispod 60% BDP-a. Ali najnoviji „Evro model“ menja fiskalnu sliku i zato bi postojeće srednjoročne projekcije trebalo posmatrati zajedno sa novim paketom zakona, nikako kao da se ništa nije promenilo.

To je upravo jedna od važnih otvorenih tačaka.

Problem transparentnosti

Posebno pitanje nije samo da li je model dobar ili loš, već i da li je javnost dobila dovoljno podataka da bi mogla da proceni njegovu održivost, kao i da li su konsultovani svi segmenti uključeni u ceo proces.

Sudeći po zbunjenosti ministra finansija — nisu. Ni Privredna komora, kako je saopšteno, nije bila uključena u pripremu izmena.