Dok Vašington pojačava pomorsku blokadu Irana nakon propasti mirovnih pregovora, u središtu novog ekonomskog rata nalazi se mreža od više stotina tankera koji godinama funkcionišu gotovo nevidljivo za međunarodni sistem.

Sankcije i njihov domet

Američke sankcije prema Iranu godinama su predstavljane kao jedan od najjačih instrumenata ekonomskog pritiska na Teheran. Međutim, uprkos decenijama ograničenja, Iran nije ostao bez svog najvažnijeg izvora prihoda – izvoza nafte.

Odgovor Teherana bio je stvaranje onoga što analitičari nazivaju „flotom iz senke“, složenog sistema starih tankera, prikrivenog vlasništva i pomorskih operacija koje omogućavaju da milioni barela nafte stignu do kupaca, pre svega u Kini.

Posle propasti pokušaja postizanja mirovnog sporazuma kojim je trebalo da bude okončan američko-izraelski rat protiv Irana, Vašington je ponovo pooštrio pomorsku blokadu iranskih luka, pokušavajući da preseče upravo taj kanal zarade.

Kako funkcioniše „flota iz senke“?

Takozvani „shadow fleet“, odnosno flota iz senke, čine uglavnom stari tankeri koji posluju na samoj ivici međunarodnog pomorskog sistema.

Njihov osnovni zadatak jeste da prevoze naftu iz država koje su pod zapadnim sankcijama, pri čemu koriste niz metoda kako bi prikrili poreklo tereta i identitet vlasnika.

Najčešće isključuju automatske sisteme za satelitsko praćenje (AIS), emituju lažne lokacije ili menjaju identitet broda tokom plovidbe.

Posebno važan deo sistema predstavljaju takozvani „ship-to-ship“ transferi, odnosno pretakanje nafte sa jednog tankera na drugi usred mora. Iako sama praksa nije nezakonita, ona veoma otežava praćenje porekla nafte i omogućava da teret promeni identitet pre nego što stigne do konačne destinacije.

Procene govore da je Iran pre najnovije američke blokade raspolagao flotom od približno 400 tankera, mada se broj stalno menja.

Brodovi bez pravog identiteta

Većina ovih brodova formalno je registrovana u državama poznatim po liberalnim pravilima registracije brodova.

Najčešće plove pod zastavama Paname, Liberije, Maršalskih Ostrva, Malte ili Bermuda – takozvanim „zastavama pogodnosti“, koje omogućavaju skrivanje stvarnog vlasnika.

Iza složenih vlasničkih struktura često se nalaze iranski biznismeni povezani sa Islamskom revolucionarnom gardom, ali i kineske kompanije koje godinama kupuju iransku naftu.

Posade uglavnom čine mornari iz Irana, Kine i zemalja južne Azije.

Zašto je Iranu bila potrebna ovakva mreža?

Iran raspolaže trećim najvećim dokazanim rezervama nafte na svetu, ali je upravo izvoz nafte postao glavna meta američkih sankcija.

Vašington nije zabranio samo američkim kompanijama trgovinu sa Iranom.

Mnogo značajnije bile su takozvane sekundarne sankcije, uvedene još devedesetih godina, a značajno pooštrene nakon što je Donald Tramp 2018. godine povukao SAD iz nuklearnog sporazuma sa Iranom.

Njima se kažnjava svaka kompanija ili banka u svetu koja finansira, transportuje ili kupuje iransku naftu, bez obzira na to iz koje države dolazi.

A kako to SAD sprovode, saznajte upravo — OVDE.

Upravo zbog straha od gubitka pristupa američkom finansijskom sistemu većina velikih svetskih brodarskih kompanija i banaka odustala je od poslovanja sa Iranom.

Teheran je zato bio primoran da razvije sopstveni paralelni sistem.

Kina – ključni kupac iranske nafte

Najveći kupac iranske nafte danas je Kina.

Zvanična kineska statistika gotovo da ne beleži uvoz iz Irana.

Umesto toga, nafta se u dokumentaciji često vodi kao da dolazi iz Malezije ili Indonezije, iako podaci o izvozu tih zemalja ne odgovaraju količinama koje Kina prijavljuje.

Analitičari upravo u toj razlici vide dokaz da je reč o iranskoj nafti.

Prema procenama kompanije Kpler, Kina je tokom 2025. godine uvozila oko 1,4 miliona barela iranske nafte dnevno, što predstavlja približno 12 odsto njenog ukupnog uvoza sirove nafte.

Najveći deo kupuju manje privatne rafinerije u kineskoj provinciji Šandong, poznate kao „teapot refineries“. Za razliku od velikih državnih rafinerija, one lakše prihvataju rizik američkih sankcija.

Plaćanja se uglavnom obavljaju u kineskim juanima preko domaćih banaka, čime se izbegava korišćenje američkog dolara.

Iran nije jedini

Iako se najčešće govori o Iranu, on nije jedina država koja koristi ovakav sistem.

Rusija je nakon zapadnih sankcija zbog rata u Ukrajini izgradila sopstvenu mrežu tankera iz senke, dok je sličan model godinama koristila i Venecuela.

Zapadne zemlje zbog toga sve češće govore o svojevrsnoj „paralelnoj naftnoj ekonomiji“, koja funkcioniše mimo dominantnog međunarodnog finansijskog sistema.

Da li je ovakva trgovina nezakonita?

Odgovor nije jednostavan.

Na kupovinu iranske nafte ne postoje sankcije Ujedinjenih nacija, što znači da sama trgovina nije automatski nezakonita prema međunarodnom pravu.

Međutim, pojedini brodovi mogu kršiti međunarodne propise o bezbednosti plovidbe, zaštiti životne sredine ili radnim uslovima posade.

Kada brod izgubi zastavu države pod kojom je registrovan, postaje praktično brod bez državljanstva, što otvara mogućnost njegovog (upitnog) zaplenjivanja na otvorenom moru.

Upravo na toj pravnoj osnovi SAD i njihovi saveznici poslednjih godina zaplenili su više tankera povezanih sa Iranom, Rusijom i Venecuelom. Zapravo, SAD često ne tvrde da zaplenjuju brod samo zato što prevozi, recimo, iransku naftu. Umesto toga koriste kombinaciju pravnih i političkih mehanizama.

Na primer, izvrše pritisak na državu pod čijom zastavom brod plovi da mu oduzme registraciju. Ako se to dogodi, brod ostaje bez zastave i postaje pravno ranjiviji. U drugim slučajevima traže naloge američkih sudova ili saradnju država kroz čije teritorijalne vode brod prolazi. Šta god da odigraju — nema potpun pravni osnov.

Sve veći ekološki rizik

Ekološke organizacije upozoravaju da većina iranskih tankera spada među veoma stare brodove.

Mnogi su stariji od 20 godina, dok pojedini imaju više od tri decenije plovidbe.

To značajno povećava rizik od havarija i izlivanja nafte.

Posebnu zabrinutost izazivaju ogromni tankeri tipa VLCC (Very Large Crude Carrier), koji mogu prevoziti više od dva miliona barela nafte.

Za poređenje, katastrofa platforme Deepwater Horizon 2010. godine u Meksičkom zalivu oslobodila je oko četiri miliona barela nafte.

Dodatni problem predstavlja isključivanje sistema za praćenje brodova, što povećava opasnost od sudara.

Jedna od najvećih nesreća dogodila se 2018. godine, kada se iranski tanker Sanči sudario sa drugim brodom kod Šangaja, potonuo zajedno sa 32 člana posade i izazvao veliko izlivanje nafte.

Nova faza ekonomskog rata

Vašington sada pokušava da dodatno oslabi iransku flotu iz senke.

Pored pojačane pomorske blokade, SAD i evropski saveznici formirali su posebnu radnu grupu za praćenje tankera, uvode sankcije pojedinačnim brodovima, pritiskaju države da im oduzmu zastave pod kojima plove, ali i sankcionišu kineske rafinerije koje kupuju iransku naftu.

Kina, međutim, odbija da prihvati jednostrane američke mere.

Zvanični Peking ponavlja da priznaje samo sankcije koje odobri Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija i da jednostrane američke kaznene mere nemaju osnov u međunarodnom pravu. Logično.

Upravo zbog toga analitičari smatraju da se borba protiv iranske „flote iz senke“ neće voditi samo na moru, već i kroz finansijski i diplomatski sukob dve najveće svetske sile. Jer dok god postoji kupac spreman da kupi naftu i brod spreman da je preveze, sankcije će imati svoje granice.