Iran, zemlja pod sankcijama, preuzela kontrolu nad petinom globalnog snabdevanja energijom. Kina, Japan i Pakistan već platili, svako na svoj način. Sada Evropljani pregovaraju sa vojnom organizacijom Islamske Republike koju su godinama označavali kao terorističku.

Iranska državna televizija objavila je u subotu informaciju koja je odjeknula globalnim tržištima: evropske zemlje ušle su u pregovore sa Teheranom oko prava na tranzit kroz Ormuski moreuz. Konkretni sagovornik na iranskoj strani nije neko iz diplomatskog korpusa — već mornarica Revolucionarne garde, ideološko jezgro iranskih oružanih snaga, organizacija koja se nalazi na listi terorističkih u više zapadnih zemalja.

Ovo nije bila očekivana vest, međutim, jeste logična posledica svega što se događa od 28. februara, kada je izvršena agresija SAD i Izraela na Iran, zbog čega se danas otkazuju letovi, a inflacija i udar na standard stanovništva planete ne zaobilazi nijedno društvo.

Rat koji je preokrenuo energetsku mapu sveta

Od prvog dana sukoba Iran je zatvorio Ormuz — tesnac širok svega 33 kilometra na najužem mestu, kroz koji u mirnodopskim uslovima prolazi gotovo petina celokupnih globalnih isporuka nafte i tečnog prirodnog gasa. Primirje, na snazi od 8. aprila, opisuju svi akteri kao krhko. Ali kontrola nad moreuzom nije vraćena u prethodno stanje — i Iran to ne planira.

Teheran je otišao korak dalje i uveo takse za brodski saobraćaj, objavivši da je već naplatio prve prihode od ove improvizovane carine. Ebrahim Azizi, predsednik Komisije za nacionalnu bezbednost iranskog parlamenta, najavio je u subotu da će Teheran uskoro predstaviti "profesionalni mehanizam za upravljanje saobraćajem" kroz tesnac, uz jasnu napomenu da će korist imati isključivo komercijalni brodovi i stranke koje sarađuju sa Iranom.

Za sve ostale — posebno za učesnike američke operacije nazvane "freedom project", privremene vojne inicijative kojom su SAD pokušale da provedu zarobljene brodove kroz tesnac — koridor ostaje zatvoren.

Ko je već pristao na iranske uslove

Pre Evropljana, Iran je omogućio prolaz desetinama brodova iz Kine, Japana i Pakistana, nakon sporazuma o iranskim protokolima upravljanja moreuzom, saopštila je Revolucionarna garda. Kineski brodovi prolaze redovno. Globalna logistika se tiho prilagođava novim pravilima, bez fanfara i zvaničnih izjava.

Evropa je bila poslednja u redu — delimično iz principa, delimično jer je čekala da vidi kako će se situacija razvijati. Više nema čekanja.

Realpolitik pobeđuje svaki put

Ono što ovaj razvoj događaja čini posebno značajnim nije sama vest o pregovorima — već ono što ona simbolizuje. Evropska unija je godinama gradila politiku prema Iranu na temeljima sankcija, osude kršenja ljudskih prava i zahteva za denuklearizacijom. Revolucionarna garda nalazi se na listi terorističkih organizacija više zapadnih zemalja.

I sada predstavnici tih istih zemalja pregovaraju upravo sa tom organizacijom — ne o politici, ne o nuklearnom programu, već o tome koliko će platiti da njihovi tankeri prođu kroz 33 kilometra vode.

Iranska strana to zna. I ne krije zadovoljstvo. Teheran je postigao za pregovaračkim stolom ono što nije uspevao godinama diplomatskih rundi u Beču i Ženevi: da ga svet tretira kao neophodnog aktera, a ne kao problem koji treba rešiti.

Šta dolazi

Mehanizam koji Iran priprema za upravljanje tranzitom suštinski znači institucionalizaciju naplate prolaza kroz međunarodne vode — što je bez presedana u modernom međunarodnom pomorskom pravu. Ako bude prihvaćen kao nova normalnost, a za sada mnogo toga ukazuje da hoće, Iran će imati stalni prihod i trajnu polugu pritiska nad globalnom energetskom bezbednošću, bez obzira na ishod rata ili budućih pregovora. Istovremeno, ovo je i snažan pritisak na moći SAD, posebno u kontekstu njihove "pobede" nad Islamskom Republikom.

Otvorena demonstracija nepopustljivosti Irana po pitanju događanja u Ormuzu, ali još više i po pitanju nuklearnog programa — gde iranska strana nijednog trenutka nije odustala od njega, pa čak nije prihvatila ni rusku ponudu za njegovo privremeno skladištenje u Rusiji kao deo rešenja za prestanak neprijateljstava — baca drugačije svetlo na čitav (kombinovani) segment vojnih i političkih odnosa u Persijskom zalivu.

Zanimljiva je i nova Trampova ponuda izneta ovih dana, koja je nekako neprimetno prošla u okviru posete kineskom kolegi: Tramp bi pristao i na iranski nuklearni moratorijum od 20 godina.

Što se Evrope tiče, koja nastavlja da se gubi u lavirintu između nacionalnih politika i one koju, čini se, samostalno sprovodi Brisel — odvojene od stvarnosti — i koja istovremeno vodi sopstvene trgovinske ratove sa Kinom dok pokušava da se energetski osamostali od Rusije, ovo je samo još jedan udarac ideji da se geopolitika može upravljati principima. Jer, ponekad tesnac od 33 kilometra vredi više od svih principa zajedno.