Kuba je devet meseci nakon uvođenja američke naftne blokade zapala u najdublju krizu od pada Sovjetskog Saveza. Nestanak venecuelanske nafte posle otmice Nikolasa Madura, povlačenje Meksika pod pretnjom carina i neredovne, simbolične isporuke iz Rusije ostavili su ostrvo od oko 10 miliona ljudi bez goriva, struje i osnovnih lekova. Bolnice rade, kako opisuje kubanska štampa, u uslovima sličnim ratnim, a liste čekanja za operacije broje 100.000 pacijenata, od kojih je 12.000 dece.

Naftna blokada: kako je Kuba ostala bez 75 odsto uvoza

Do januara 2026. Kuba je uvozila naftu iz tri glavna izvora: Venecuele (oko 33 odsto), Meksika (oko 44 odsto) i Rusije (oko 10 odsto), uz manje količine iz Alžira. Sistem se srušio u roku od nekoliko nedelja. Kada su američke specijalne jedinice 3. januara 2026. kidnapovale venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, Vašington je preuzeo kontrolu nad venecuelanskom naftnom industrijom i isporuke ka Kubi su prekinute. Krajem januara predsednik Donald Tramp je zapretio carinama svakoj zemlji koja Kubi isporučuje naftu, posle čega je Meksiko obustavio sopstvene isporuke.

„Neće više biti nafte niti novca za Kubu – nula“, napisao je Tramp na Truth Social-u, najavljujući prekid venecuelanskog snabdevanja.

Prema podacima kompanije Kpler, krajem januara Kuba je imala zalihe dovoljne za svega 15 do 20 dana potrošnje. Zemlji je, prema proceni Al Džazire, potrebno oko 100.000 barela nafte dnevno za osnovno funkcionisanje, a domaća proizvodnja pokriva samo mali deo te potrebe.

Ruska pomoć: retka, neredovna i pod pritiskom sankcija

Rusija je decenijama bila jedan od kubanskih saveznika, ali njena pomoć u ovoj krizi svela se na povremene, simbolične pošiljke, koje ne mogu da nadomeste izgubljeni venecuelanski i meksički uvoz. Prvi ruski tanker ove godine, Sea Horse, stigao je krajem marta sa oko 27.000 tona gasa, posle čega je krajem marta u luku Matanzas uplovio i tanker Anatolij Kolodkin sa oko 730.000 barela sirove nafte – prva veća pošiljka posle tri meseca potpunog prekida. Ruski ministar energetike Sergej Civiljov najavio je tada i drugu pošiljku, uz izjavu da Rusija neće „ostaviti Kubance na cedilu“.

Podrška je, međutim, ostala neredovna. Tanker Universal, koji je krajem aprila prevozio skoro 270.000 barela dizela, zaustavio se nasred okeana, oko 1.600 kilometara od kubanske obale, i ostao je da luta danima. Kolodkin je uz to bio pod sankcijama SAD-a, Evropske unije i Ujedinjenog Kraljevstva, što znači da svaka nova pošiljka nosi rizik zaplene ili dodatnih sankcija. Nakon te dve pošiljke u martu i aprilu, u dostupnim izvorima nema potvrde o daljim većim isporukama tokom leta i jeseni 2026.

Venecuela posle Madura: nafta sada ide u SAD

Venecuela je do hapšenja Madura pokrivala oko polovine kubanskog naftnog deficita, isporučujući naftu po povlašćenim uslovima u zamenu za kubanske lekare, bezbednjake i obaveštajnu podršku. Posle januarske intervencije, SAD su preuzele kontrolu nad venecuelanskom naftnom industrijom, a novo, vršiocu dužnosti predsednice Delsi Rodriges predata Venecuela svoju naftu sada usmerava gotovo isključivo ka američkom tržištu. Analitičari opisuju Venecuelu, zemlju sa najvećim potvrđenim naftnim rezervama na svetu, kao državu koja je od januara 2026. faktički postala satelit američke spoljne politike.

Zdravstvo na ivici: brojke iza tragedije

Kubanski ministar spoljnih poslova Bruno Rodriges Parilja predstavio je 7. septembra 2026. izveštaj o šteti koju je, prema kubanskim navodima, prouzrokovala američka blokada u periodu od marta 2025. do februara 2026. Prema tom izveštaju, lista čekanja za hirurške zahvate dostigla je 100.000 pacijenata, uključujući 12.000 dece.

„Zdravlje mora biti zaštićeno po svaku cenu i nikada ne sme biti prepušteno geopolitici, energetskim blokadama ili nestancima struje“, izjavio je 7. maja 2026. generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije Tedros Adanom Gebrejesus.

Prema izveštaju UN-a, više od 32.000 trudnica suočava se sa povećanim rizikom zbog ograničenog pristupa dijagnostici, prevozu i stabilnom napajanju električnom energijom neophodnom za rad opreme u porodilištima. Osoblje bolnica opisuje scene u kojima ručno ventilira bebe tokom nestanka struje da bi ih održalo u životu, dok medicinsko osoblje mora da nosi vodu uz stepenice jer pumpe ne rade. Prema navodima lekara koje je citirao britanski list The National, osnovni lekovi dostupni su na svega oko 30 odsto uobičajenog nivoa, a porodice su primorane da lekove traže na crnom tržištu ili ih pribavljaju preko rodbine u inostranstvu. Blokada onemogućava nabavku i savremenih lekova protiv raka, poput pemetrekseda, palbociklib, brentuksimab vedotina, pembrolizumaba i nivolumaba.

Svakodnevica bez struje

Nestanci struje u pojedinim provincijama traju i do 20 sati dnevno. Nacionalna elektromreža je 18. septembra 2026. potpuno kolabirala, ostavivši veći deo ostrva bez struje – jedan od nekoliko potpunih kolapsa mreže tokom godine. Uzrok su stare termoelektrane na naftu, nedostatak rezervnih delova i manjak goriva. Bolnice obustavljaju sve hirurške zahvate koji nisu hitni, rendgen, ultrazvuk i CT aparati stoje neaktivni zbog nestabilnog napajanja, a poremećen je i transport hrane i vode.

Devet meseci posle uvođenja blokade, Kuba je izgubila tri četvrtine uobičajenog uvoza nafte, a jedina poznata spoljna podrška svela se na dve, sada već davne ruske pošiljke tokom marta i aprila. Drugih potvrđenih isporuka od tada nije bilo. Razlog za tu uzdržanost nije nedokučiv: Rusija je ove godine izgubila više tankera, zajedno sa teretom nafte, usled zaplena koje sprovode snage SAD pod komandom Donalda Trampa.

Devet meseci posle uvođenja blokade, Kuba je izgubila tri četvrtine uobičajenog uvoza nafte, a jedina preostala spoljna podrška svela se na dve, sada već davne ruske pošiljke tokom marta i aprila. Drugih poznatih isporuka nije bilo. Razlog za tu uzdržanost nije nedokučiv: Rusija je ove godine izgubila više tankera, zajedno sa naftom, usled akcija zaplene od strane vojske SAD, koja je pod komandom Donalda Trampa.

Drugi pretpostavljeni razlog za potpunu rusku apstinenciju kada je pomoć kubanskom narodu u pitanju, možda se krije u strahu od ponovnog otvaranja vrata američkih vojnih magacina za potrebe ukrajinske vojske.

Ma kakvi god razlozi bili kada je reč o ovakvom odnosu zvanične Moskve prema Kubi i njenom narodu — a isto važi i za najvećeg gubitnika proterivanja iz Venecuele, NR Kinu, o čemu sve možete saznati upravo OVDE - ostaje neshvatljivo tako ponizno i nemo posmatranje čitavog sveta dok se uspostavlja savremeni, svojevrsni džinovski logor na šta Kuba, voljom stanovnika Bele kuće, danas sve više liči. Ali ne samo to. Pažljivim čitanjem Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (UN, 1948), posebno njenog člana II, postaje jasnije koliko je savremeni svet ne samo nemi posmatrač, već i saučesnik onoga što SAD danas čine Kubi, baš kao i Izrael Palestini.

Komentar možete ostaviti ispod teksta u delu za komentarisanje. Izbor korisničkog imena je slobodan, a anonimnost zagarantovana. Molimo vas da prethodno pročitate našu politiku privatnosti i pravila korišćenja. Komentarisanje je slobodno i poželjno. Ovo je i forum i mesto gde slobodno možete izneti svoj stav i uporediti ga sa stavovima drugih čitalaca portala.