Kuba je u ponedeljak ponovo ostala u potpunom mraku, iako je ovog jutra u međuvremenu počelo delimično vraćanje "u život" elektroenergetskog sistema, sa prioritetnim isporukama bolnicama i centrima za proizvodnju hrane. Nacionalni elektroenergetski sistem doživeo je još jedan potpuni kolaps, treći ove godine i čak osmi od kraja 2024. godine. Više od 9,6 miliona ljudi ostalo je bez struje, dok se zemlja već mesecima nalazi u najtežoj energetskoj krizi u poslednjih nekoliko decenija.

Osmi potpuni kolaps za nekoliko meseci

Državna elektroprivreda UNE saopštila je da je došlo do potpunog raspada nacionalne mreže i da se istražuju uzroci havarije. Međutim, uzrok nije samo jedan kvar. Kuba već godinama pokušava da održi u životu elektroenergetski sistem zasnovan na termoelektranama starim više od 40 godina, koje se gotovo neprekidno kvare. Najveća elektrana u zemlji, „Antonio Giteras", od početka godine ispala je iz pogona više od petnaest puta, a i sada je van funkcije zbog novog kvara.

Jedan ruski tanker – gorivo tek za svega nekoliko nedelja

Kolaps se dodatno produbio nakon što je administracija Donalda Trampa početkom godine gotovo potpuno presekla dotok energenata na ostrvo. Od januara je, prema dostupnim podacima, dozvoljeno pristajanje samo jednog ruskog tankera sa naftom, što je bilo dovoljno tek za nekoliko nedelja rada dela kubskog elektroenergetskog sistema. Tramp je bio "blagonaklon" kada je odobrio Putinu da pošalje taj jedan tanker sa nešto više od 700.000 barela nafte, o čemu sve možete saznati upravo — OVDE.

Istovremeno, isporuke iz Venecuele nakon otmice Madura, koja je godinama bila glavni snabdevač Kube gorivom, potpuno su obustavljene, dok su i drugim državama zaprećene sankcije ukoliko nastave da snabdevaju Havanu naftom. Tramp je javno objavio da "za Kubu više neće biti venecuelanske nafte ni novca", što je neverovatno prisvajanje dostojno najmračnijim periodima ljudske istorije.

UN ne reaguju, međunarodno pravo ne postoji. Isto važi i za Kubu.

U zemlji koja gotovo u potpunosti zavisi od uvoznog goriva, takve mere imaju direktne posledice po svakodnevni život miliona ljudi.

Narod plaća cenu geopolitike

Građani Kube danas ne vode borbu za političke ideale, već za najosnovnije uslove života. U pojedinim delovima Havane nestanci struje traju i po 24 do 30 sati, dok stanovnici unutrašnjosti često provode i po nekoliko dana bez električne energije. Hrana se kvari, voda se teško doprema, bolnice rade u vanrednom režimu, a mnoge porodice kuvaju na drva i ugalj, kao pre jednog veka.

Posebno alarmantna situacija je u zdravstvu. Zbog nestašice električne energije, goriva i medicinskog materijala odloženo je više od 96.000 planiranih operacija, što predstavlja ogroman udar na zdravstveni sistem i pacijente koji mesecima čekaju lečenje. Više o svemu možete saznati — OVDE.

Nestašice hrane, lekova i pijaće vode postale su svakodnevica, a međunarodne organizacije već duže upozoravaju da Kuba klizi ka ozbiljnoj humanitarnoj krizi.

Embargo, sankcije i zastarela infrastruktura

Bilo bi neozbiljno tvrditi da su za sve probleme odgovorne isključivo američke sankcije. Kuba godinama plaća cenu decenija nedovoljnih ulaganja u infrastrukturu, zastarele proizvodnje električne energije i zavisnosti od uvoznog goriva.

Ali je podjednako teško ignorisati činjenicu da su najnovije američke mere dodatno pogoršale već postojeću krizu. Kada zemlji koja nema sopstvene izvore nafte ograničite pristup gorivu i zapretite sankcijama svima koji pokušaju da joj ga isporuče, posledice ne oseća političko rukovodstvo, već obični građani.

Solarna energija nije dovoljna

Kubanske vlasti poslednjih meseci ubrzano grade solarne elektrane kako bi smanjile zavisnost od uvozne nafte. Međutim, obnovljivi izvori trenutno obezbeđuju tek oko deset odsto potrebne električne energije, što nije ni približno dovoljno da nadomesti zastarele termoelektrane koje se gotovo svakodnevno gase zbog kvarova ili nedostatka goriva.

Međunarodno pravo ili pravo jačeg?

Slučaj Kube ponovo otvara pitanje gde prestaje legitimni politički pritisak, a gde počinje kolektivno kažnjavanje čitavog stanovništva. Kada milioni ljudi ostaju bez struje, vode, lekova i osnovne zdravstvene zaštite zbog ekonomskih mera usmerenih protiv jedne države, teško je izbeći pitanje da li se na delu nalazi politika koja pogađa vlast ili pre svega narod.

Nekada smo možda i mogli govoriti — dok se velike sile nadmeću oko geopolitičkog uticaja, kubanski građani već mesecima žive u mraku, i to ne kao metafora, već kao svakodnevna stvarnost. Međutim, nema nadmetanja drugih sila sa SAD kada je Kuba u pitanju. Ili Venecuela. Duboka država koristi sirovu silu sirove administracije Donalda Trampa, da ostvari svoje ciljeve. Potom će se odreći Trampa kao velike greške. Kuba i Venecuela, pa i Panama (Panamski kanal), pritom joj ostaju kao trofeji.