Načelnik francuskog Generalštaba Fabijen Mandon rekao je 8. oktobra pred Skupštinom da su „Nemci odlučili da napuste projekat“ zajedničkog tenka MGCS, četiri meseca nakon što su Pariz i Berlin pokopali i zajednički borbeni avion. Sledećeg dana je francusko ministarstvo ispravilo da projekat „nastavlja“, ali bez zajedničkog tenka. Iza svađe nije tehnika, nego pitanje ko vodi i ko zarađuje, a Vašington, koji i dalje snabdeva većinu naoružanja evropskih članica NATO-a, može mirno da čeka.

Evropski tenk: šta je rečeno u Skupštini, a šta je ministarstvo ispravilo

MGCS (Main Ground Combat System), pokrenut 2017, trebalo je da zameni francuski Leclerc i nemački Leopard 2. General Mandon je pred odborom za odbranu rekao da je zajednički rad definisao zajedničke potrebe obe vojske, ali da su Nemci odlučili da izađu, što je, kako je naveo, „nije potpuni neuspeh, nego važan nemački izbor“. Francuska će, najavio je, sama pokrenuti studije za naslednika Leclerca 2027, a povlačenje Leclerca počinje od 2038.

Već sutradan je Ministarstvo oružanih snaga Francuske saopštilo da se MGCS nastavlja, a Opex360 podseća da je francusko-nemački savet u Brilu 17. jula potvrdio MGCS, ali ne i zajednički tenk na kojem je trebalo da počiva. Berlin takođe poriče da je projekat propao i kaže da je prilagođen iskustvima rata u Ukrajini. Razlika je suštinska: saradnja na tehnologijama može da se nastavi, ali zajednička platforma, ona zbog koje se projekat i radio, praktično nestaje.

Za Francusku je to težak udarac: Leclerc stari, nova generacija tenkova nije u proizvodnji, a razvoj samostalnog tenka znači nove troškove i veliko kašnjenje.

Drugi udarac za četiri meseca: od borbenog aviona do tenka

FCAS, zajednički borbeni avion šeste generacije vredan oko 100 milijardi evra, završen je 8. juna, kada su Merc i Makron saopštili da više neće razvijati zajednički avion, jer Dassault i Airbus ne mogu da se dogovore. Prema izveštajima, Dassault je tražio vođstvo i do oko 80% posla, a Airbus je to odbio, dok je Merc rekao da Nemačka ne treba isti avion kao Francuska. Dronovi i borbeni oblak se, kako se navodi, nastavljaju.

Isti obrazac vidi se i kod tenka. Projekat je počeo oko KNDS-a, francusko-nemačkog preduzeća nastalog spajanjem Nexter-a i Krauss-Maffei Wegmanna, a 2019. se pridružio i Rheinmetall, najveći nemački proizvođač naoružanja. Berlin je 2023. sa Italijom pokrenuo i paralelni projekat LRMV (Leonardo Rheinmetall Military Vehicles), koji je Pariz, kako se vidi iz amandmana u francuskoj Skupštini, doživeo kao konkurenciju.

Ni avion ni tenk nisu propali zbog tehnike, nego zbog pitanja ko vodi, ko projektuje i ko zarađuje.

SAFE: gde se zapravo vodi bitka za profit

Evropski instrument SAFE nudi 150 milijardi evra povoljnih kredita za zajedničke nabavke, uz uslov da najmanje 65% komponenti dolazi iz EU, EEA ili Ukrajine. Poljska je dobila 43,7 milijardi evra, a njene vlasti procenjuju da će 89% otići domaćoj industriji, dok ostatak ide za opremu van zemlje, uključujući SAD i Južnu Koreju.

Najzanimljiviji je primer Rumunije. Bukurešt je 29. maja, dan pre isteka roka za SAFE, potpisao sa Rheinmetallom paket od 5,7 milijardi evra, što je, prema kompaniji, najveći međunarodni ugovor u njenoj skorijoj istoriji: 298 oklopnih vozila Lynx, sistemi protivvazdušne odbrane Skyranger i Skynex, municija i brodovi. To je veći deo rumunskog SAFE kredita, koji iznosi oko 16,7 milijardi evra. Francuska je, prema našem ranijem tekstu, dobila oko 16,2 milijarde.

Makron je SAFE zamislio kao polugu za evropsku preferencu, ali je jedan od najvećih pojedinačnih ugovora do sada pripao nemačkom Rheinmetallu. Bloomberg je javio da bi se 150 milijardi evra moglo potrošiti brzo, pa EU već radi na naslednom mehanizmu.

Amerika može da čeka: šta pokazuju brojke

SIPRI (Stokholmski međunarodni institut za istraživanje mira) u martu je objavio da su SAD u periodu 2021–2025. snabdevale 58% od ukupnog uvoza naoružanja evropskih članica NATO-a. To je manje nego u prošlogodišnjem izveštaju, kada je udeo bio 64%. Međutim, iako je udeo američkih isporuka u ukupnoj evropskoj nabavci opao, obim američkih isporuka Evropi porastao je za čak 217%, uključujući oružje kupljeno za isporuku Ukrajini.

Drugim rečima, iako američki udeo procentualno opada u ukupnoj grozničavoj evropskoj kupovini naoružanja, SAD prodaju Evropi mnogo više nego ranije. Zahvaljujući takvoj evropskoj ratnoj groznici, prvi put u dve decenije Evropa je najveće odredište američkog oružja: 38% od ukupnog američkog izvoza vojne tehnike.

Najviše se prodaju borbeni avioni i dalekometni sistemi protivvazdušne odbrane, upravo ono za šta Evropa nema zajedničku zamenu, objasnila je istraživačica SIPRI-ja Katarina Đokić. Iza SAD slede prodavci naoružanja za evropsko tržište kao što su Južna Koreja (8,6%), Izrael (7,7%) ili Francuska (7,4%). Interesantno je i da Poljska gotovo polovinu svog uvoza naoružanja vrši iz Južne Koreje (47%), a tek na drugom mestu iz SAD (44%).

Dok se Pariz i Berlin svađaju ko će voditi evropsku odbranu i ko će zaraditi na njoj, Vašington će još dugo biti miran: u avijaciji i dalekometnoj protivvazdušnoj odbrani Evropa dugo neće imati zajedničku zamenu za američke sisteme. Evropska odbrambena samostalnost ostaje politički slogan sve dotle dok se Pariz i Berlin ne dogovore ko je glavni. A i tada, pitanje je kapaciteta, ne samo kvaliteta. O resursima kojih Evropa nema, i ne govoriti. Kada se sve uzme u obzir, pokušaji sadašnjih pseudopolitičkih rukovodstva po vodećim evropskim prestonicama da maksimalno iskoriste ukrajinski sukob za početak nekakvog strateškog osamostaljivanja, ostaće samo još jedna velika evropska iluzija.

Komentar možete ostaviti ispod teksta u delu za komentarisanje. Izbor korisničkog imena je slobodan, a anonimnost zagarantovana. Molimo vas da prethodno pročitate našu politiku privatnosti i pravila korišćenja. Komentarisanje je slobodno i poželjno. Ovo je i forum i mesto gde slobodno možete izneti svoj stav i uporediti ga sa stavovima drugih čitalaca portala.