Donald Tramp pred američke međuizbore ponovo izlazi sa novcem kao političkim oružjem. Milionima Amerikanaca već stižu ili su najavljene direktne isplate od 90 i 500 dolara, a predsednik sada obećava nešto mnogo veće: 5.000 dolara svakom odraslom Amerikancu ako republikanci zadrže kontrolu nad Kongresom. Kada se ta cifra pomnoži sa približno 240 miliona odraslih Amerikanaca, dobija se oko 1,2 biliona dolara. Pitanje zato više nije samo koliko bi građani dobili, već ko bi taj novac platio, iz kog fonda i na osnovu kog zakona.

5.000 dolara za svakog odraslog Amerikanca

Donald Tramp je obećao takozvanu „dividendu“ od 5.000 dolara svakom odraslom Amerikancu ukoliko republikanci na izborima zadrže kontrolu nad Predstavničkim domom i Senatom.

Brojka je ogromna. U Sjedinjenim Državama ima približno 240 miliona odraslih građana, što znači da bi ovakav program koštao oko 1,2 biliona dolara, odnosno 1.200 milijardi dolara.

To više nije klasična jednokratna pomoć ograničenoj grupi stanovništva. Reč je o sumi koja bi predstavljala ogroman federalni izdatak i otvorila pitanje kako bi se takav program uopšte finansirao.

Tramp je ideju predstavio kao svojevrsnu „dividendu“ od prihoda koje njegova administracija ostvaruje carinama. Poruka je jednostavna: država prikuplja novac od carina, a deo tog novca vraća građanima.

Ali odakle bi došlo 1.200 milijardi dolara?

Tu počinje mnogo ozbiljniji deo priče.

Prihod američke vlade od carina jeste veliki, ali je višestruko manji od iznosa potrebnog za univerzalnu isplatu od 5.000 dolara. Prema tadašnjim podacima, prihod od carina iznosio je oko 167 milijardi dolara.

Čak i kada bi čitav taj iznos bio potrošen na „dividendu“, ostalo bi da se pronađe još oko 1.033 milijarde dolara.

Drugim rečima, carine same po sebi nisu dovoljne.

Preostali novac morao bi da dođe iz drugih federalnih prihoda, smanjenja nekih drugih rashoda ili novog zaduživanja države.

Računica je neumoljiva: 240 miliona odraslih Amerikanaca puta 5.000 dolara daje oko 1,2 biliona dolara. Prihod od carina od oko 167 milijardi pokriva tek mali deo te sume. Za ostatak bi država morala da pronađe još više od jednog biliona dolara.

Američki dug već je oko 40 biliona dolara

Ovo obećanje dolazi u trenutku kada se Sjedinjene Države već suočavaju sa ogromnim javnim dugom i godišnjim budžetskim deficitom koji se meri bilionima dolara.

Američki federalni dug je oko 40 biliona dolara, dok se godišnji deficit kreće oko dva biliona dolara.

Trumpovih 1,2 biliona dolara zato nije sitna stavka. Sam taj iznos predstavljao bi više od polovine godišnjeg američkog budžetskog deficita.

Ako bi se novac za isplatu pozajmio, povećala bi se potreba za novim zaduživanjem. To bi značilo još veći dug i potencijalno veće troškove njegovog servisiranja.

Ima li Tramp pravo da jednostavno podeli novac?

Ne postoji jednostavno predsedničko pravo da šef Bele kuće sam odluči da iz federalnog Trezora isplati 1,2 biliona dolara građanima.

Američki ustavni sistem daje Kongresu ključnu ulogu u odlučivanju o federalnoj potrošnji. Predsednik može da predlaže, zagovara i politički pritiska, ali za stvarno trošenje federalnog novca potrebna je zakonska osnova.

Upravo zato je važno razlikovati Trampovo političko obećanje od stvarnog programa isplate.

Tramp je sugerisao da možda neće biti potrebno klasično odobrenje Kongresa. Međutim, pravna analiza ovakvog predloga ukazuje da bi za stvarnu isplatu federalnog novca Kongres morao da odobri odgovarajuće trošenje.

Šta sa pričom o „kupovini glasova“?

Trumpovi kritičari tvrde da obećanje dolazi u veoma jasnom političkom trenutku: novac se obećava pred izbore i uslovljava političkim ishodom.

Međutim, pravna situacija je složenija od političke kritike.

Vrhovni sud SAD je u predmetu Brown v. Hartlage iz 1982. godine razmatrao granicu između političkih obećanja kandidata i stvarne kupovine glasova. Političko obećanje samo po sebi nije automatski nezakonito.

Ali taj presedan nikako ne znači da predsednik može samostalno da uzme novac iz federalnog budžeta i podeli ga građanima.

Najvažnija pravna razlika je jednostavna: predsednik može da obeća građanima 5.000 dolara. Ali obećanje nije isto što i zakonsko ovlašćenje da se 1,2 biliona dolara uzme iz federalnog Trezora i isplati biračima.

Nije prvi put da Tramp obećava novac

Ovo nije prvi put da Tramp koristi ideju direktnog novca građanima kao deo političke poruke.

Tokom prvog mandata predlagao je i kartice od 200 dolara za korisnike Medicare-a za kupovinu lekova, ali taj plan nije sproveden.

Kasnije je govorio i o mogućoj „dividendi“ od 2.000 dolara povezanoj sa prihodima od carina. Ni taj predlog nije prerastao u univerzalnu isplatu.

Postojao je i takozvani „warrior dividend“ od 1.776 dolara za pripadnike američkih oružanih snaga, ali je to bila drugačija situacija: sredstva su dolazila iz već odobrenih budžetskih sredstava.

Penzionerima već stiže 90 dolara

Istovremeno, Trampova administracija već sprovodi manje direktne isplate koje su mnogo konkretnije od obećanih 5.000 dolara.

Više od 20 miliona korisnika tradicionalnog Medicare-a trebalo bi da dobije jednokratnu isplatu od 90 dolara.

Administracija navodi da se novac uzima iz Medicare Improvement Fund-a, fonda koji postoji upravo za unapređivanje Medicare programa.

To je bitna razlika. Za ovu isplatu postoji konkretan postojeći fond i zakonski okvir. Za univerzalnih 5.000 dolara svim odraslim građanima takva jednostavna postojeća budžetska osnova ne postoji.

Još jedan ček: 500 dolara korisnicima Obamacare-a

Oko 950.000 korisnika Affordable Care Act programa u 30 saveznih država trebalo bi da dobije čekove od oko 500 dolara.

I ova mera se predstavlja kao konkretna finansijska korist za građane uoči izbora.

Ali razlika u odnosu na Trumpovu veliku „dividendu“ ponovo je ogromna: ovde se radi o ograničenom broju korisnika i konkretnom programu, dok bi 5.000 dolara za svakog odraslog Amerikanca značilo isplatu stotinama miliona ljudi.

Zašto republikanci ipak govore o „dividendi“?

Za Trampovu političku strategiju termin „dividenda“ veoma je važan.

On ne želi da se ova mera doživljava kao klasična socijalna pomoć. Umesto toga, predstavlja je kao povratak novca građanima koji je država prikupila zahvaljujući carinama.

Takva formulacija ima jasnu političku prednost: birač ne dobija utisak da mu država daje nešto tuđe, već da mu se vraća deo novca koji je navodno zaradila politika njegove administracije.

Problem je što federalni budžet nije privatna kompanija čiji se profit može jednostavno podeliti akcionarima.

Šta bi 5.000 dolara značilo građanima?

Za prosečnu američku porodicu 5.000 dolara nije beznačajan novac.

Novac bi mogao da ode na otplatu dugova, kiriju, hranu, gorivo, zdravstvene troškove ili štednju.

Ali na nivou cele američke ekonomije priča je mnogo složenija. Ako se 1,2 biliona dolara ubrizga u ekonomiju bez odgovarajućeg povećanja prihoda ili proizvodnje, deo tog novca mogao bi da poveća potrošnju i izvrši dodatni pritisak na cene.

Zato pitanje nije samo koliko bi građanin dobio, već i kakav bi bio širi ekonomski efekat.

Najveće pitanje nije 5.000 dolara, već 1.200 milijardi

Trumpova poruka je jednostavna: republikanci će, ako zadrže Kongres, Amerikancima vratiti deo novca koji je država prikupila ekonomskom politikom.

Ali kada se politički slogan prevede u budžetsku računicu, dobija se nešto mnogo ozbiljnije.

240 miliona odraslih Amerikanaca × 5.000 dolara = 1,2 biliona dolara.

Prihod od carina nije dovoljan. Federalni deficit već se meri bilionima. Federalni dug je oko 40 biliona dolara. A za stvarnu isplatu potrebno je i odgovarajuće zakonsko ovlašćenje.

To znači da je Trumpova „dividenda“ za sada pre svega veliko političko obećanje, a ne gotov federalni program.

Ukoliko republikanci zadrže Kongres, tek tada bi počela prava borba: kako napisati zakon, kako pronaći novac, kako sprovesti isplatu i kako opravdati dodatni trošak pred biračima i tržištima.

Na kraju, Trumpova poruka nije samo obećanje o 5.000 dolara. To je test nove američke politike u kojoj se biračima sve otvorenije nude direktne finansijske koristi. Prava cena tog obećanja zato se ne bi videla samo na čekovima koje bi građani eventualno dobili, već u onome što bi se posle toga dogodilo sa američkim dugom, deficitom, kamatama i cenama. Pitanje koje ostaje jeste jednostavno: ko na kraju plaća 5.000 dolara kada država taj novac nema dovoljno? Ali, tu nije kraj problemima koji se otvaraju: Tramp, ili oni iza, izgradio je imidž "desnog populiste". Trampova alhemija se sa ovakvom ponudom poprilično demistifikuje. Uspešni krupni kapitalista kao deo naroda i radnika, "pio je vodu" neko vreme. „Narod protiv elite”: Njegov centralni slogan "Make America Great Again" i narativ o „isušivanju močvare” zasnovani su na ideji da je korumpirana politička, medijska i finansijska elita u Vašingtonu izdala običnog američkog radnika. Još da to uklopi sa svojom ponudom.

Komentar možete ostaviti ispod teksta u delu za komentarisanje. Izbor korisničkog imena je slobodan, a anonimnost zagarantovana. Molimo vas da prethodno pročitate našu politiku privatnosti i pravila korišćenja. Komentarisanje je slobodno i poželjno. Ovo je i forum i mesto gde slobodno možete izneti svoj stav i uporediti ga sa stavovima drugih čitalaca portala.