Iako su i pretnje sastavni deo svake pseudopolitike, neke ipak odskaču po sadržini i značaju. Američki predsednik Donald Trump otvoreno je zapretio Iranu uništenjem ključnih energetskih objekata ukoliko Teheran u roku od 48 sati ne omogući nesmetan prolaz kroz Ormuski moreuz. Najavljujući tako izvršenje ratnog zločina putem poruke objavljene na njegovoj društvenoj mreži, što predstavlja jednu od najoštrijih eskalacija od početka agresije na Iran.

Ono što dodatno zabrinjava jeste kontradiktornost američke politike – samo dan ranije Tramp je govorio o mogućem „završetku rata“, dok sada uvodi praktično ultimatum sa preciznim vremenskim okvirom. Takva nedoslednost otežava poziciju američkih vazalnih saveznika i povećava rizik od produbljivanja sukoba na terenu. S tim u vezi, navodno je 20 takvih država najavilo svoje učešće u deblokiranju moreuza, naravno, NATO članice. Uz tradicionalno „nezavisne“ Francusku, Britaniju i Italiju koje su se u prvom momentu  dvoumile sve dok Tramp nije povisio ton, to su prevashodno uvek spremni američki vazali iz istočne Evrope i Skandinavije.

Teheran

Velika šteta na kritičnoj infrastrukturi u Iranu, ističu zvaničnici

Napadi pogodili vodovodnu i energetsku mrežu Iranska kritična infrastruktura za snabdevanje vodom i električnom energijom pretrpela je ozbiljnu štetu nakon, kako tvrde zvaničnici, američkih i izraelskih udara na desetine hiljada civilnih lokacija. Ministar energetike Abas Aliabadi izjavio je za novinsku agenciju ISNA da su „vitalni sistemi za vodu i struju teško oštećeni usled terorističkih i sajber napada Sjedinjenih Država i cionističkog režima“.

Uništeni vodovodni sistemi i bolnice Prema istim navodima, napadi su bili usmereni na postrojenja za prenos i prečišćavanje vode, a delovi ključnih vodovodnih mreža su uništeni. ISNA je u nedelju izvestila da je bolnica u Ahvazu, u provinciji Khuzestan, takođe pretrpela štetu.

Ogroman broj pogođenih civilnih objekata Šef Iranskog Crvenog polumeseca Pirhosein Kolivand saopštio je da je ukupan broj oštećenih civilnih lokacija dostigao 81.365, prema poslednjim terenskim procenama. Ta brojka uključuje stambene i poslovne jedinice, škole, medicinske centre i vozila. „Iza svake oštećene jedinice stoji porodica, život, sećanje, sredstva za život i budućnost koja se srušila ispod ruševina rata i nasilja“, rekao je Kolivand.

Scene razaranja u Teheranu i Tabrizu Novinari u Teheranu prijavili su štetu na više stambenih zgrada i drugim civilnim objektima. Fars novinska agencija objavila je fotografije spasilaca koji izvlače tela iz ruševina uništenih zgrada u Tabrizu, na severu zemlje.

Palata nacija, Kancelarija UN, Ženeva

Konvecije i statuti o ratnim zločinima

1. Ženevska konvencija (1949)

• Član 27. Četvrte Ženevske konvencije (1949), koja se bavi zaštitom civilnog stanovništva, zabranjuje napade na „objekte koji služe za snabdevanje civilnog stanovništva“, uključujući hranu, vodu, medicinsku opremu, i infrastrukturu koja nije vojna.

2. Protokol I uz Ženevske konvencije (1977)

Dodatni protokol I uz Ženevske konvencije, koji se odnosi na međunarodne sukobe, daje jasniju regulaciju u vezi sa zaštitom civilnih objekata i zabranu napada na iste.

• Član 48. (Opšti princip razlike) nalaže da strane u sukobu moraju praviti razliku između vojnih ciljeva i civila, i da napadi treba da budu usmereni isključivo na vojne ciljeve.

Ciljevi koji nisu vojni, uključujući elektrane koje snabdevaju civile, nisu dozvoljeni kao mete.

• Član 52. (Definicija vojnih ciljeva) jasno definiše šta se smatra vojnim ciljem i koji objekti mogu biti legitimno napadnuti.

Ako elektrana nije od vojnog interesa (nije neposredno korišćena za proizvodnju energije za vojsku), napad na nju bi mogao biti zabranjen.

• Član 54. (Zabrana napada na objekte koji služe za snabdevanje civilnog stanovništva) je ključan. Ovaj član zabranjuje napadanje objekata koji služe za snabdevanje civila hranom, vodom, zdravstvenom zaštitom i energetskom infrastrukturom.

Ako elektrana snabdeva civilno stanovništvo, napadanje iste može  predstavljati ratni zločin.

3. Protokol II uz Ženevske konvencije (1977)

Protokol II koji se odnosi na unutrašnje oružane sukobe, takođe ima odredbe koje se bave zaštitom civila i objekata od napada. Na primer:

• Član 13. (Zaštita civila) predviđa da civili ne smeju biti napadani, a zabranjeno je napadanje objekata koji služe za snabdevanje civila.

4. Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda (1998)

Rimski statut, koji osniva Međunarodni krivični sud (ICC), takođe definiše ratne zločine u kontekstu međunarodnih i unutrašnjih sukoba:

• Član 8. (Ratni zločini) jasno definira napad na civile i civilne objekte kao ratne zločine. Posebno, napadi koji se odnose na uništavanje objekata od ključne civilne vrednosti mogu biti kvalifikovani kao ratni zločin.

Interesantno je da se ni u jednom od pomenutih dokumenata eksplicitno ne navodi mesto i uloga elektrana koje danas ― 50 godina nakon Protokola I Ženevske konvencije ― predstavljaju (pumpe na struju) osnovni način snabdevanja stanovništva vodom, iako se voda pominje u gotovo svim osnovnim i dopunskim dokumentima. Naravno, civilna infrastruktura je civilna infrastruktura, ali širina tumačenja sa agresorske strane zaista ume da bude toliko velika, da joj kraja nema.

Amerikanci su se u tome dokazali i u našem slučaju, ’99. Rusi se dokazuju danas u Ukrajini (istine radi, ne uništavaju elektrane već dalekovode, trafo stanice i delove prenosnih sistema u nekim područjima Ukrajine), a i Tramp se oseća moćnim i dovoljno dobro zaštićenim ― što svojim službama, što godinama koje za koji mesec počinju da koračaju i devetom decenijom njegovog života. I da krene neki proces u vezi pomenutog, a znajući ažurnost međunarodne pravde, da li bi poštar stigao da na vreme uruči poziv?

Ipak, ako se i dogodi, Iran se neće žaliti. Ne zato što nema kome ― već zato što zajedno sa SAD i Izraelom ― nikada nisu ratifikovali, odnosno potpisali pomenuti protokol I.

Mornarica SAD u širem regionu Persijskog zaliva, izvan dometa iranske protivbrodske odbrane

Ormuski moreuz kao energetsko usko grlo sveta

Ormuski moreuz nije samo regionalni prolaz, već jedna od ključnih arterija svetske ekonomije. Kroz ovaj uski morski koridor prolazi približno petina globalnih tokova nafte i tečnog prirodnog gasa, što ga čini potencijalnim okidačem globalnog ekonomskog poremećaja.

Već sama pretnja zatvaranjem izazvala je nagle reakcije tržišta – cene gasa u Evropi skočile su i do 35 odsto u svega nekoliko dana, dok su osiguravajuće kuće i brodarske kompanije počele da izbegavaju rutu. U praksi, to znači da i bez formalne blokade dolazi do defakto zastoja u snabdevanju, što direktno udara na inflaciju i industriju.

Iran širi domet sukoba: Evropa više nije van radara

Prema navodima izraelske vojske, Iran je prvi put upotrebio rakete dugog dometa sposobne da dosegnu i do 4.000 kilometara. Načelnik generalštaba Eyal Zamir upozorio je da takvi sistemi ne menjaju samo regionalnu ravnotežu, već otvaraju mogućnost direktne pretnje evropskim prestonicama, glumeći zabrinutost za iste.

Istovremeno, lansiranje projektila ka američko-britanskoj bazi Dijego Garsija pokazuje da Teheran više ne ograničava odgovor na neposredno okruženje, već demonstrira sposobnost projekcije sile na širem prostoru Indijskog okeana. Time sukob dobija karakter potencijalno globalne konfrontacije.

Izrael, nakon iranskih raketnih udara

Napadi na jug Izraela i rast broja povređenih

Iranski udari na Dimona i Arad dodatno su uzdrmali i Izrael, posebno zbog blizine osetljivih vojnih i nuklearnih objekata. U tim napadima povređene su desetine ljudi, uključujući i decu, dok izraelska protivvazdušna odbrana nije uspela da presretne sve projektile, što otvara pitanja o ranjivosti sistema zaštite.

Ukupan broj poginulih u Izraelu od početka sukoba navodno iznosi 15, dok broj povređenih raste iz sata u sat kako se prikupljaju podaci sa više lokacija pogođenih napadima.

Izjava premijera Benjamin Netanjahu da je reč o „teškoj noći u borbi za budućnost“ sugeriše da izraelsko rukovodstvo očekuje dugotrajniju i intenzivniju fazu sukoba. Naravno, preti osvetom.

Regionalno širenje: Liban, Zaliv i unutrašnjost Irana

Sukob više nije ograničen na dve države, što je opcija koju smo najavili upravo ― ovde. Izrael je proširio operacije na Bejrut, ciljajući strukture povezane sa Hezbolahom,  prouzrokujući izuzetno brojne civilne žrtve i u ovoj zemlji. Palestina, Iran, Liban, sve mu je dozvoljeno. Iranska strana odgovorila je prevashodno napadima dronovima na američke baze u zemljama Zaliva, čime se dodatno komplikuje bezbednosna slika regiona.

Zemlje Zaliva bacaju drvlje i kamenje na Iran, zaboravljajući da agresija na Islamsku Republiku kreće upravo sa njihovih ili preko njihovih teritorija. To se uporno prećutkuje, ali ne i pohvala koliko dobro štite Izrael presretanjem hilajda iranskih projektila ka jevrejskog državi. Šta bi bilo da američko-jevrejski vazali to ne čine? Da li bi Netanjahu i tada bio osor, poput čuvene cinične izjave od pre neki dan, a o kojoj više možete saznati upravo ― ovde.

I diplomatske posledice već su vidljive – Saudijska Arabija proteruje iranske zvaničnike, najavljuje i otvoreno ustupanje svojih baza za agresiju SAD, kao da to i do sada nije činila. Istovremeno, međunarodne institucije, uključujući i nuklearne inspektore, suočavaju sa ograničenim pristupom i rastućom neizvesnošću dok je blizu četiri miliona Iranaca napustilo svoje domove, stvarajući ozbiljne humanitarne izazove.

Vojska SAD

Pukotine unutar NATO-a i politički rizik za Trampa

Optužbe koje Donald Tramp upućuje NATO saveznicima zbog „neodlučnosti“ dodatno pokazuju jaz između Vašingtona i evropskih prestonica. Ali i slabu, vazalnu poziciju svih drugih članica NATO prema SAD. Tramp je bio uporan. Iako većina saveznika nije želela da se direktno uključi u sukob koji vide kao unilateralno pokrenut, čini si da su određena popuštanja već počela, iako ne znače i neposrednu vojnu agresiju na Iran.

Istovremeno, u Sjedinjenim Državama raste komešanje javnosti. Kombinacija rasta cena energenata, inflacije i mogućnosti širenja rata predstavlja ozbiljan politički teret za administraciju u izbornoj godini. Upravo zato ultimatum Iranu deluje i kao spoljnopolitički potez sa snažnom unutrašnjom političkom dimenzijom.

Šta Tramp zapravo pokušava: pritisak na Iran ili poruka biračima

Iza oštre retorike Donald Tramp krije se složenija politička računica. Ultimatum Iranu može se tumačiti kao pokušaj brzog prisiljavanja Teherana na ustupke kroz demonstraciju sile, ali i kao signal domaćoj javnosti u trenutku kada raste nezadovoljstvo zbog ekonomskih posledica rata.

Rast cena energenata, inflacija i strah od dugotrajnog konflikta direktno utiču na američke birače, pa ovakva retorika ima i funkciju političkog pozicioniranja pred izbore. Istovremeno, pritisak na NATO saveznike, koje je Tramp optužio za neodlučnost, sugeriše pokušaj da se deo odgovornosti prebaci na partnere i izgradi širi front, iako za to trenutno nema jasne podrške. Nije je bilo ni prilikom invazije na Irak, mada je tada veliki broj zemalja (48) vođen unipolarnim svetom pod rukovodstvom SAD, na neki način bio involviran u tu agresiju na suvereni Irak. Irak je zasmetao čak i Ukrajini, pa je participirala sa 18 poginulih vojnika.

Iako ultimatum za mnoge ne deluje samo kao vojna pretnja, već i kao deo šire strategije u kojoj se prepliću spoljnopolitički ciljevi i unutrašnji politički interesi, njegov cilj primarno jeste onaj vojni. Baš kao i ideja da se sa trupama napadne iransko ostrvo koje je žila kucavica iranskog izvoza nafte. To možeš uraditi samo onda kada si potpuno otklonio pretnju sa kopna, a samo ostrvo ostane izolovano od mogućnosti uspostavljanja iranskog mosta za prelaz kopnenih trupa. Pa ni tada nisi siguran da li će nešto pasti na glavu tim marincima. Rizik takve odluke postoji. Da li je manji od onog vezanog za Epstajnove dokumnete, ostaje da se vidi.

O najnovijem razvoju događaja u vezi sa aferom Epstajn koja je sada u dubokoj senci rata, više možete saznati ― ovde. A poznato je i kako slabi američki predsednici dokazuju da su jaki: idu u rat.