Dok SAD kontrolišu Persijski zaliv, Teheran je otvorio alternativne koridore koji su nedodirljivi za Vašington — Kaspijsko jezero postalo strateška crna rupa, a kopneni put kroz Pakistan zatvorio začarani krug snabdevanja.

Blokada koja to baš i nije

Američka vojnopomorska blokada Irana zvuči impresivno — sve dok ne pogledate kartu. Persijski zaliv je pod nadzorom, to je tačno. Ali Iran ne graniči samo sa Zalivom. Na severu se pruža Kaspijsko more, a na istoku — Pakistan. I upravo kroz te dve tačke teče snabdevanje koje Teheranu omogućava da izdrži pritisak koji bi pre deset godina bio nemoguće podneti.

Kaspijsko more je zapravo jezero. Prema Konvenciji o pravnom statusu Kaspijskog mora iz 2018. godine, jedino pet obalnih država ima pravo prisustva na njemu — Rusija, Iran, Azerbejdžan, Kazahstan i Turkmenistan. Vojna plovila SAD, NATO-a ili bilo kog drugog saveznika nemaju ni fizičku ni pravnu mogućnost da patroliraju tim vodama, zbog čega ono predstavlja i svojevrsni geopolitički štit zemljama koje imaju izlaz na njega.

Rusija: pravi i glavni oslonac Teherana

Kina jeste isporučivala prekursore za raketno gorivo i komponente dvojne namene, postoje i indicije da ustupa svoje brojne GPS sisteme i satelite Iranu za njegovu odbranu, ali američki pritisak je te robne tokove znatno otežao. Rusija je, međutim, druga priča. Moskva kroz Kaspijsko more dostavlja Iranu komponente za udarne dronove, pomažući Teheranu da obnovi arsenal koji je u nedavnim sukobima izgubio oko 60 odsto svojih kapaciteta.

Istovremeno, kroz iste vode teku i civilne isporuke. Iran je između jula prošle godine i februara uvezao iz Rusije gotovo šest miliona tona žita — dvostruko više nego prethodne godine. Četiri iranske kaspijske luke — Amirabad, Bandar-Anzali, Noušahr i Kaspijski luk — rade neprekidno, 24 sata, preuzimajući pšenicu, kukuruz, stočnu hranu, suncokretovo ulje i ostalu robu koja je ranije pristizala Persijskim zalivom.

Rusija sa svoje strane eksploatiše tri žitne izvozne luke na Kaspijskom moru — dve u Astrahanu i jednu u Mahačkali. Dva miliona tona ruske pšenice koje su ranije godišnje odlazile u Iran kroz Crno more — sad značajno ugroženo ukrajinskim napadima — preusmereno je upravo na kaspijsku rutu. Novi terminal u Mahačkali, kapaciteta 1,5 miliona tona, treba da bude završen do 2028. godine, što pokazuje tendenciju rasta ovog koridora i za budućnost. Nekada te nužda natera na korist, oduvek bilo.

Flota ispod radara

Deo ove trgovine odvija se otvoreno, ali deo funkcioniše kao mreža u senci. Brodovi koji plove između ruskih luka — Astrahana i Mahačkale — i iranskih luka poput Bandar-Anzalija isključuju transpondere automatskog sistema identifikacije dok su na Kaspijskom moru. Bez transponder signala nema satelitskog praćenja. Teret putuje nevidljiv.

Ovo nije ilegalno u okvirima kaspijskog pravnog sistema. I to je upravo poenta — Sjedinjene Države ne mogu primeniti vlastite sankcije u vodama nad kojima nemaju nikakav pravni ni fizički uticaj.

Kopneni koridori: Pakistan zatvara krug

Kaspijsko more nije jedini alternativni koridor. Pakistan je nedavno javno obezbedio kopnene prolaze koji Iranu omogućavaju snabdevanje iz pravca istoka — roba, energija i strateški materijal koji ne dodiruju ni Persijski zaliv ni Kaspijsko more. Ova ruta, manje vidljiva u medijima, ali podjednako funkcionalna, zatvara logistički krug oko blokade i čini je u praksi nepotpunom, a o čemu sve možete saznati upravo — OVDE.

Islamabad i Teheran deli istorija komplikovanih odnosa, ali zajednički ekonomski interesi i pritisak regionalnih sila (posebno sukob sa Indijom) pokazali su se jačim od ideoloških razlika. Potreba Irana za alternativnim koridorima, kao i pakistanska potreba za energetskim izvorom koji zaobilazi skupi uvoz — stvorili su tihu, ali efektnu simbiozu. Uostalom, ključni saveznik Pakistana nisu SAD, već Kina, i taj uticaj na konekciju sa Iranom ne treba zanemariti.

Vojni štit uz ekonomsku arteriju

Kaspijsko more nije samo ekonomski koridor — ono sve više postaje i vojni poligon. Rusija ga je obilato koristila i za napad na ISIL u Siriji, ali i za Ukrajinu. Rusija i Iran su 2025. godine potpisali sporazum o strateškom partnerstvu koji uključuje redovne zajedničke pomorske vežbe i na Kaspijskom moru. Ruska Kaspijska flotila redovno prima brodove iranske mornarice i Revolucionarne garde. Vežbe uključuju protivvazdušnu odbranu i lansiranje protivbrodskih raketa — sposobnosti koje je teško uvežbavati u Persijskom zalivu pod stalnim nadzorom SAD.

U martu ove godine Izrael je neočekivano udario po štabu 4. pomorskog okruga u Bandar-Anzaliju, uništivši deo iranske kaspijske flote — po njihovim procenama oko polovine vojnih plovila. Tel Aviv je to opisao kao dokaz da „iluzija Kaspijskog mora kao zatvorenog i sigurnog koridora ne postoji". Međutim, Rusija je odgovorila intenziviranjem zajedničkih vežbi, signalizirajući da ostaje vojni partner Teherana bez obzira na pritisak. Napadi se nisu ponovili.

Geopolitička crna rupa

Amerika spolja drži Ormuz. Drži tako i Persijski zaliv. Može blokirati pomorske rute kroz Arabijsko more. Ali ne može ući na Kaspijsko more. Ne može zaustaviti kamione koji prolaze kroz Pakistan. I ne može prisiliti Rusiju da zatvori luke u Astrahanu.

Ono što se danas odvija nije samo humanitarno snabdevanje jedne države pod sankcijama — već i demonstracija beskrupuloznog pljačkanja tuđih nacionalnih resursa: od srpske južne pokrajine, preko sirijske i venecuelanske nafte, do iračke, a sada i iranske, otimačinom iranskih tankera i pokušajem ovladavanja iranskim naftnim i gasnim resursima. Snabdevanje Irana nije samo dokaz da geopolitička arhitektura izgrađena na pretpostavci američkog globalnog dometa ima slepe tačke — već i da te slepe tačke znaju kako da ih iskoriste oni koji imaju dovoljno motivacije i želje da to učine.

Kaspijsko more, najveće jezero na svetu, površinom veće od Japana, postalo je golema rupa u mreži. I kroz tu rupu prolazi sve što je Teheranu neophodno da preživi.