Četiri dana nakon razornih zemljotresa jačine 7,2 i 7,5 stepeni Rihterove skale, koji su pogodili Venecuelu i odneli više od hiljadu života, u zemlji raste nezadovoljstvo zbog načina na koji su vlasti odgovorile na jednu od najvećih prirodnih katastrofa u novijoj istoriji.

Država zakazala kada je bila najpotrebnija

Umesto slike organizovane države koja mobiliše sve raspoložive resurse, građani u najteže pogođenim područjima gledaju sasvim drugačiju stvarnost – ruševine uklanjaju golim rukama, dok spasilačke timove u velikom broju čine ekipe iz Meksika, Salvadora, Sjedinjenih Američkih Država i Dominikanske Republike.

Najčešće pitanje koje se ovih dana postavlja u Venecueli glasi: Gde je vojska?

Vojska u senci političara

Za razliku od ranijih katastrofa, poput poplava u Vargasu 1999. godine ili tragedije u El Limónu 1987, kada su oružane snage bile nosilac spasilačkih operacija, sada su gotovo potpuno potisnute iz prvog plana.

Komunikaciju sa javnošću preuzeli su potpredsednica Delsi Rodrigez, predsednik parlamenta Horhe Rodrigez i jedan od najuticajnijih ljudi režima Diosdado Kabeljo, dok se vojni vrh gotovo i ne pojavljuje u javnosti.

Takva situacija dodatno podstiče sumnje da vojska više nema ni operativnu sposobnost ni organizacioni kapacitet za odgovor na velike krizne situacije.

Akademici: Decenije urušavanja institucija sada dolaze na naplatu kao i otmica Madura

Dekan Pravnog fakulteta Univerziteta Los Andes, profesor Hoze Antonio Rivas Leone, smatra da je slaba reakcija vojske posledica dubokog institucionalnog propadanja države.

Prema njegovim rečima, upravo su prve kritične sate spasavanja obavili strani timovi, dok su venecuelanske oružane snage bile gotovo nevidljive.

„Kapacitet države da odgovori na katastrofu bio je izuzetno ograničen. Paradoksalno je da su milioni dolara uloženi u vojnu opremu, ali se sada pokazuje da sistem praktično ne funkcioniše, kao što se pokazalo i 3.januara kada je izvršeno hvatanje Madura", ocenjuje Rivas Leone.

On smatra da je aktuelna tragedija samo ogolila probleme koji su se godinama gomilali.

Građani spasavaju građane

Na terenu se pojavljuju dramatične slike.

Dok stanovnici pokušavaju da iz ruševina izvuku preživele, broj spasilačkih ekipa nije dovoljan. Vojnici su, prema svedočenjima očevidaca, uglavnom raspoređeni u distributivnim centrima za humanitarnu pomoć, gde evidentiraju dobrovoljce i razvrstavaju donacije.

Istovremeno, upravo su strani spasilački timovi preuzeli deo poslova koje bi u ovakvim okolnostima trebalo da obavlja domaća vojska – od traganja za nestalima do održavanja javnog reda.

Takav kontrast dodatno je razbesneo javnost.

Delsi Rodrigez pokušava da odgovori na kritike

Suočena sa rastućim nezadovoljstvom, potpredsednica Delsi Rodrigez objavila je video u kojem, sa kačketom vojske na glavi, obilazi veliki distributivni centar humanitarne pomoći.

U snimku ističe da pripadnici Oružanih snaga razvrstavaju odeću, lekove i hranu namenjene ugroženom stanovništvu, naglašavajući da je reč o „izuzetnoj organizaciji" države.

Međutim, taj nastup nije utišao kritike.

Mnogi građani na društvenim mrežama odgovaraju da vojska nije potrebna iza stolova i u magacinima, već na ruševinama, gde se još uvek tragalo za preživelima.

Vojska pretvorena u politički instrument

Sagovornici venecuelanskih medija gotovo jednoglasno tvrde da je pravi razlog slabe reakcije višegodišnja politizacija oružanih snaga.

Prema njihovim ocenama, vojska je poslednjih godina bila usmerena pre svega na unutrašnju kontrolu stanovništva i zaštitu režima, dok su obuka za vanredne situacije, logistika i spasilačke operacije potpuno zapostavljeni.

Jedan vojni izvor, koji je želeo da ostane anoniman, tvrdi da današnja vojska nema dovoljno obučenih jedinica, niti funkcionalan sistem komandovanja.

„Nema dovoljno oficira, nema obučenih trupa, nema logistike, nema ozbiljnih vojnih vežbi. Vojska više nema sposobnost da rasporedi velike jedinice za ovakvu vrstu operacija", navodi on.

Nema jedinstvene komande

Bivši direktor Civilne zaštite Anhel Rangel smatra da najveći problem nije nedostatak opreme, već potpuni izostanak jedinstvene komande.

Kako podseća, tokom katastrofalnih klizišta u Vargasu 1999. godine postojala je jasna hijerarhija upravljanja krizom, dok danas niko ne može sa sigurnošću da kaže ko zaista koordinira spasilačke operacije.

Posebno zabrinjava činjenica da su u pojedinim delovima države već zabeležene pljačke prodavnica, dok na ulicama nije bilo dovoljnog broja vojnika koji bi sprečili haos.

Pitanja bez odgovora

Politički analitičari upozoravaju da je venecuelanska vojska postala svojevrsna „crna kutija" – institucija o kojoj postoji više pitanja nego odgovora.

Koliko uopšte ima obučenih jedinica za reagovanje u katastrofama? Da li još postoje specijalizovane spasilačke formacije? Ko raspolaže inženjerijskim jedinicama?

I najvažnije – da li vojska danas uopšte ima kapacitet da odgovori na bilo kakav veći problem ili katastrofu ovakvih razmera?

Sve su to pitanja na koja vlast nije ponudila jasne odgovore.

Međunarodna pomoć popunjava prazninu

Dok domaći sistem pokazuje ozbiljne slabosti, međunarodna pomoć nastavlja da pristiže.

Sjedinjene Američke Države poslale su više od 200 pripadnika marinaca zajedno sa specijalizovanim timovima za spasavanje i obnovu aerodroma Majketija.

Meksičke jedinice učestvuju u spasilačkim akcijama, dok stručnjaci iz više zemalja rade na uspostavljanju vazdušnog saobraćaja i organizaciji humanitarne pomoći.

Njihovo prisustvo dodatno naglašava ono što mnogi Venecuelanci danas smatraju najvećim problemom – da država nije bila spremna za katastrofu koja se mogla očekivati u zemlji smeštenoj na području aktivnih geoloških raseda.

Katastrofa koja je razotkrila stanje sistema

Četiri dana posle zemljotresa, sve više stručnjaka smatra da tragedija nije samo posledica snažnih potresa, već i dugogodišnjeg urušavanja državnih institucija. Stavljanje državih institucija u isključivu službu zaštite režima, loše kadrovanje i prednost lojalnosti nad stručnošću, danas daje katastrofalne rezultate, smatraju analitičari.

Vojska koja je nekada predstavljala okosnicu odgovora na elementarne nepogode danas se suočava sa optužbama da je izgubila operativnu sposobnost, dok političko rukovodstvo pokušava da odbrani sopstveni odgovor na katastrofu.

Za hiljade porodica koje još tragaju za nestalima, međutim, politička objašnjenja imaju malo značaja. Njihovo pitanje ostaje isto kao prvog dana tragedije: Gde je bila vojska kada je bila najpotrebnija?