U razmaku od svega nekoliko dana Ukrajina je izvela dve pomorske operacije koje otvaraju pitanje da li Kijev menja način na koji vodi rat. U oba slučaja napad se odnosio na civilna plovila. Sama tvrdnja Ukrajine da su plovila povezana sa vojnim strukturama, bez podnošenja konkretnih dokaza — ne oslobađaju počinioca krivnje za izvršeni zločin.

Najpre je u Kaspijskom moru napadnut iranski trgovački brod. Ukrajinska strana tvrdila je da je plovilo bilo povezano sa vojnim snabdevanjem Rusije, dok je Teheran saopštio da je reč o civilnom brodu i osudio napad.

Samo nekoliko dana kasnije, u Crnom moru, ukrajinski dronovi pogodili su ruski kontejnerski brod koji je potonuo. Moskva je navela da je prevozio civilni teret, dok Kijev tvrdi da je imao ulogu u ruskoj logističkoj mreži. Time ukrajina dopunjuje već razoran učinak po rusku privredu, o čemu više možete saznati — OVDE.

Od Crnog do Kaspijskog mora: nova faza ukrajinske strategije

Dva napada, na dva različita mora, imaju jednu zajedničku tačku – ukrajinska strategija više nije usmerena samo na klasične vojne ciljeve na frontu. Kijev sve više pokušava da udari po širim logističkim i ekonomskim strukturama koje smatra delom ruskog ratnog kapaciteta.

Ne propustite naše Korisne linkove na kraju teksta i saznajte sve ono što na drugom mestu — nećete moći.

Od molbe za pomoć do pokušaja promene pravila igre

Od početka ruske invazije 2022. godine Volodimir Zelenski neprestano je tražio veće uključivanje Zapada u rat.

Najpre je insistirao na uspostavljanju zone zabrane leta iznad Ukrajine, što su NATO i Vašington odbili zbog opasnosti od direktnog sukoba sa Rusijom.

Kasnije su usledili zahtevi za sve naprednijim sistemima naoružanja – raketama dugog dometa, savremenim protivvazdušnim sistemima, avionima F-16 i sofisticiranijom obaveštajnom podrškom.

Administracija Džoa Bajdena tokom čitavog rata držala se jednog osnovnog principa: pomoći Ukrajini da se brani, ali izbeći svaku situaciju koja bi mogla da dovede do direktnog rata između američkih i ruskih snaga. Iako slično razmišlja i Trampova administracija, ipak se određene granice pomeraju, ali prevashodno u skladu sa očigledno ograničenim vojnim mogućnostima Zapada.

Razlog je bio jednostavan – direktan sukob dve nuklearne sile predstavljao bi rizik kakav svet nije video od Kubanske raketne krize.

Međutim, promena ukrajinske taktike poslednjih meseci otvara pitanje da li Kijev sada pokušava da promeni i samu prirodu svog odnosa sa Vašingtonom.

Umesto države koja samo traži pomoć, Ukrajina želi da se predstavi kao država koja poseduje iskustvo i određene kapacitete potrebne Zapadu u novom obliku ratovanja.

Da li je sukob sa Iranom otvorio novu priliku za Kijev?

Prema analizi na kojoj se zasniva ova teza, međunarodne okolnosti danas izgledaju drugačije nego pre godinu ili dve.

Ako su Sjedinjene Države istovremeno angažovane i u konfrontaciji sa Iranom, Kijev bi mogao da ponudi ono što trenutno poseduje možda više nego bilo koja druga država na svetu – iskustvo modernog ratovanja.

Ukrajina je tokom više od četiri godine sukoba razvila jednu od najsofisticiranijih taktika upotrebe bespilotnih letelica. Iako je to učinila upravo u potpunoj saradnji i koordinaciji sa zapadnom instruktažom, uglavnom i zbog njihovih potreba i provera na terenu radi kasnije primene u NATO strukturama — doprinos ukrajinske strane je od kolosalnog značaja, a neposredno iskustvo od neprocenjivog značaja.

Dronovi su postali sredstvo za izviđanje, udare duboko iza linije fronta, uništavanje logistike i neutralisanje znatno skuplje vojne tehnike.

Posebno iskustvo predstavlja borba protiv sistema bespilotnih letelica koje Rusija koristi uz podršku iranske tehnologije. U tom smislu, Ukrajina više nije samo korisnik zapadne vojne tehnologije – postala je svojevrsni laboratorijski poligon savremenog ratovanja.

Kaspijsko more kao novi pravac pritiska

Napad na iranski brod posebno je značajan zato što otvara pitanje širenja ukrajinskog delovanja van prostora neposrednog rata sa Rusijom.

Logika zagovornika takvog pristupa bila bi sledeća: ako Iran podržava Rusiju kroz vojnu saradnju, onda i iranske logističke linije postaju deo šireg problema.

Na taj način Kijev efektivno pokušava da pokaže Vašingtonu da njegova borba nije izolovani evropski sukob — već deo šire konfrontacije između zapadnog saveza i država koje mu se suprotstavljaju.

Ali upravo tu počinje najveći rizik.

Jer svaki novi pravac delovanja povećava mogućnost da rat prestane da bude ograničen na jedno ratište.

Ukrajina želi da od korisnika pomoći postane strateški partner

Najveća politička korist za Kijev u tom slučaju više ne bi bila bazirana samo na vojnoj osnovi.

Bila bi promena načina na koji Vašington posmatra Ukrajinu. Do sada je dominirala poruka da Amerika pomaže Ukrajini.

Nova poruka glasila bi da Ukrajina sada pomaže Americi.

Na prvi pogled razlika deluje simbolično. U stvarnosti, ona potpuno menja političku logiku odnosa. Država koja zavisi od tuđe pomoći postaje saveznik čije su iskustvo, tehnologija i vojna znanja potrebni najvećoj vojnoj sili sveta.

To je mnogo snažnija pozicija od one koju je Kijev imao prethodnih godina. Da li će Kijev nastaviti to logikom i tim putem, znaće se već narednih nedelja. Međutim, u mnogo čemu će realizacija ove očigledne ideje razvijene u Kijevu — zavisiti prevashodno od odluke administracije u Beloj kući u vezi sa Iranom, a zasnovane na vojnim kapacitetima SAD.

Najveći rizik: proširiti rat i izgubiti kontrolu

Istorija pokazuje da veliki ratovi retko počinju jednom dramatičnom odlukom.

Mnogo češće nastaju nizom manjih poteza za koje politički lideri veruju da mogu da ih drže pod kontrolom. Upravo zato kritičari ovakvog pristupa upozoravaju da pokušaj povezivanja ukrajinskog i iranskog sukoba može proizvesti suprotan efekat.

Umesto rešavanja jednog problema, mogao bi nastati mnogo veći.

Sjedinjene Države bile bi još dublje uvučene u dva velika krizna žarišta, Rusija i Iran dobili bi dodatni motiv za još tešnju saradnju, a prostor za diplomatiju bio bi još uži. Tu je i briga oko Izraela — američki generali sada već otvoreno ističu da SAD nemaju kapacitet i za adekvatnu i dovoljnu zaštitu jevrejske države u slučaju šireg sukoba i odlučnijeg napada Irana na Izrael.

Zbog toga se ključno pitanje danas ne svodi samo na to šta želi Kijev. Mnogo važnije pitanje glasi:

Može li se jedan rat iskoristiti za rešavanje drugog, a da se pri tome ne izgubi kontrolu nad oba?

Dosadašnja istorija velikih međunarodnih sukoba ne daje mnogo razloga za optimizam. Ona pokazuje da pokušaji spajanja različitih kriznih žarišta često ne donose stratešku prednost, već stvaraju novu spiralu eskalacije iz koje je izlaz mnogo teži nego što su njeni kreatori u početku verovali.