Najava novog odbrambenog pakta između Saudijske Arabije, Turske i Pakistana, uz šokantan poziv Teheranu i Bangladešu, otvara pitanje: Da li prisustvujemo rađanju novog evroazijskog bloka ili je u pitanju opasan politički blef u kom saveznici SAD igraju na kartu sopstvenih neprijatelja?

Potpisivanje "Sporazuma iz Meke o zajedničkoj odbrani" između Saudijske Arabije, Turske i Pakistana pokrenulo je tektonske potrese u diplomatskim krugovima. Princip "napad na jednog je napad na sve", prekopiran iz člana 5 NATO ugovora, postavljen je kao temelj nove regionalne arhitekture. Međutim, ispod površine ovog proklamovanog jedinstva krije se duboka kontradiktornost, ili kako to mi nazivamo – potpuna (geo)politička šizofrenija.

Kako je moguće da tri države sa tradicionalno jakim bezbednosnim vezama sa Zapadom, odnosno SAD — formiraju pakt koji se navodno nudi i Iranu, i koji direktno zadire u sferu interesa Vašingtona, i to posebno u ovom trenutku?

Krvavi tragovi prošlosti i kratko pamćenje

Prvi i možda najplastičniji primer apsurda ovog saveza jeste brisanje istorije između Ankare i Rijada. Javnost još uvek pamti 2018. godinu i brutalno ubistvo saudijskog disidenta i novinara Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu, gde su ga operativci Rijada bukvalno isekli na komade.

Tadašnji i sadašnji predsednik Turske, Redžep Tajip Erdogan, vodio je globalnu kampanju protiv saudijskog princa prestolonaslednika Muhameda bin Salmana, optužujući vrh saudijske vlasti za varvarstvo.

Danas, manje od decenije kasnije, isti ti lideri potpisuju pakt o zajedničkoj odbrani u Meki. Ovaj preokret pokazuje da na Bliskom istoku moral i istorijska odgovornost ne znače ništa pred pragmatičnom željom za moći, makar i kroz stvaranje autonomnih vojnih blokova.

Paradoks američkih saveznika: Ko će braniti Iran od Vašingtona?

Najveća kontradikcija leži u izveštajima o zvaničnom pozivu Iranu da se pridruži ovom paktu. Turska je ključna članica NATO-a i na svojoj teritoriji drži američko nuklearno oružje. Saudijska Arabija je decenijama stub američke bezbednosne arhitekture na Bliskom istoku i glavni kupac američkog naoružanja. Sa treće strane, Iran je decenijski zakleti neprijatelj Sjedinjenih Američkih Država, pod stalnim sankcijama i u permanentnom stanju tinjajućeg rata sa Vašingtonom i Izraelom.

Postavlja se logično pitanje: Ako Iran prihvati poziv i uđe u pakt iz Meke i sutra se nastavi vojni sukob između SAD-a i Irana – da li će Turska (kao članica NATO) i Saudijska Arabija — braniti Iran od Amerike, shodno odredbama predmetnog pakta?

Ova postavka je pravno i logički neodrživa. Podrška Donalda Trampa ovom paktu na društvenim mrežama, gde ga naziva "velikim i hrabrim korakom", samo pojačava utisak opšte konfuzije. Vašington očigledno pokušava da ovo predstavi kao teret koji regionalne sile preuzimaju na sebe, ali previđa činjenicu da uvođenje Irana u računicu potpuno ruši američku strategiju izolacije Teherana.

Amerika u tom slučaju nije ostvarila na promil ciljeva sa kojima je ušla u rat sa Iranom: tamošnji nuklearni program nije okončan, režim nije smenjen, Iran nije kapitulirao, čak je i ojačao u izvesnom smislu, i kao takav nastavlja da predstavlja konkretnu pretnju američkim zalivskim (i dolarskim) interesima, o čemu sve možete saznati upravo — OVDE. A o tome da je u tom slučaju Izrael postaje izloženiji nego ikada, i ne govoriti.

Iran se za sada mudro ne oglašava – njihovo ćutanje i "razmatranje" ponude zapravo je diplomatsko vaganje koliko daleko mogu da testiraju nerve Zapada, ali i poziciju Trampove administracije u celoj priči.

Šahovska tabla Južne Azije: Bangladeš i pakistansko-kineski klinč

Da stvar bude još interesantnija, pakt iz Meke širi svoje krake prema Južnoj Aziji kroz najavu potencijalnog ulaska Bangladeša. Ovde priča dobija potpuno novu dimenziju koja direktno tangira Indiju i Kinu, ali na različite načine.

Indija se poslednjih godina ubrzano približava Zapadu, investira stotine milijardi dolara u tehnologiju i veštačku inteligenciju (AI) gde blisko sarađuje sa američkim kapitalom, ali i jevrejskim lobijem uz istovremeno učvršćivanje veza sa Izraelom, o čemu sve možete saznati upravo — OVDE.

Sa druge strane, Pakistan je glavni strateški partner Kine u regionu (kroz projekat "Pojas i put" i koridor CPEC), pri čemu Nju Delhi izuzetno zazire od rasta kineskog uticaja na svojim granicama.

Uključivanjem Bangladeša u ovaj pakt, pod patronatom Pakistana, stvara se scenario u kom se Indija potencijalno okružuje blokom država koje su vojno povezane sa islamskim svetom, ali indirektno i sa kineskim interesima. Daka svesno balansira, vođena ekonomskim interesima i promenama u globalnoj trgovini dok njihov "pozitivan pristup" paktu iz Meke pali alarme u Nju Delhiju.

Realnost ili kula od karata?

Kada se svi ovi elementi sklope, jasno je da u ovoj priči "nešto duboko ne štima". Savez koji čine NATO članica, proamerička apsolutna monarhija, nuklearno naoružani Pakistan pod kineskim uticajem, uz potencijalno učešće teokratskog Irana i ekonomski pragmatičnog, ali i ne baš proindijskog Bangladeša, sve liči na geopolitički frankenštajn-projekt nego na stabilan vojni savez.

Zato, ovo je ili očajnički pokušaj regionalnih sila da se emancipuju od potpunog uticaja Vašingtona u situaciji kada je njegova moć, a time i zaštitnička uloga zalivskih monarhija — pokazala ozbiljna ograničenja, pa i svojevrsni kolaps tokom kratkotrajnog sukoba sa Iranom — ili je u pitanju opasna i iznad svega složena blef igra Vašingtona sa ciljem posredne kontrole Islamske Republike.

Ako se pakt iz Meke zaista konstituiše u ovom proširenom formatu, sa Iranom u njegovom središtu — SAD i njihov petrodolar, baš kao i Izrael — bili bi definitivni geostrategijski, geopolitički i geoekonomski gubitnici.

Verovatnoća za takav američki previd — ravna je nuli, ma kako u Beloj kući sedela (trenutna) formacija ozbiljnih geopolitičkih diletanata.

A oni to zaista jesu.