Sukob između Sjedinjenih Američkih Država i Irana ulazi u novu i sve opasniju fazu. Posle višednevnih vazdušnih napada na vojne položaje, skladišta raketa, sisteme protivvazdušne odbrane i objekte Revolucionarne garde, sve veći deo borbi preliva se na infrastrukturu koja predstavlja osnovu svakodnevnog života — mostove, saobraćajnice, energetske sisteme i postrojenja za snabdevanje stanovništva vodom.

UN i dalje bez reakcije

Američka vojska tvrdi da su njene operacije usmerene na smanjenje sposobnosti Irana da napada američke snage i ugrožava pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz. Vašington navodi da su mete bili vojni objekti, uključujući skladišta bespilotnih letelica i raketa, obalske odbrambene sisteme i jedinice za koje tvrdi da su odgovorne za napade na američke vojnike u Jordanu.

Međutim, iranske vlasti potvrđuju da poslednji talas napada nije ostao ograničen na vojnu infrastrukturu. Prema njihovim navodima, pogođeni su mostovi, putevi, železnički pravci, energetski objekti i postrojenja za desalinizaciju vode, čime su ugroženi osnovni uslovi života najmanje 10.000 stanovnika u pogođenim oblastima.

Postrojenja za vodu u centru sukoba

Posebnu pažnju izazvale su tvrdnje Teherana da su američki udari pogodili postrojenja za desalinizaciju vode u južnom Iranu, zbog čega je, prema iranskim navodima, snabdevanje pijaćom vodom prekinuto u više sela. U regionu Persijskog zaliva voda nije samo civilna potreba već i pitanje opstanka, jer veliki deo stanovništva zavisi od desalinizacije morske vode.

Upravo zbog toga napadi na vodnu infrastrukturu izazivaju posebnu zabrinutost međunarodnih stručnjaka za humanitarno pravo. Objekti koji su neophodni za preživljavanje civilnog stanovništva imaju poseban status u ratnom pravu, a svako njihovo namerno uništavanje, ukoliko nije opravdano vojnim razlozima i sprovedeno uz poštovanje principa proporcionalnosti, može postati predmet ozbiljnih pravnih istraga, jer predstavljaju par ekselans čin ratnog zločina.

Vašington za sada odbacuje tvrdnje da je njegova strategija usmerena protiv civilnog stanovništva i insistira da su ciljevi vojni. Međutim, sama činjenica da se u ratnu kampanju uključuju objekti koji utiču na svakodnevni život građana otvara pitanje granica savremenog ratovanja.

Trampove pretnje i strategija maksimalnog pritiska

Tramp i Vjosa Osmani "predsednik Kosova" Foto: Upi

Američki predsednik Donald Tramp prethodno je javno pretio da će Iran suočiti sa teškim posledicama ukoliko ne pristane na američke ultimatume: "potpunim uništenjem Irana i njegove civilizacije u roku od četiri sata ukoliko Teheran ne ispuni američke uslove".

Zbog ove pretnje, pravni stručnjaci su upozoravali da upotreba takvog narativa, a još i više, eventualnog čina, može predstavljati ratni zločin. U okviru takve svoje aktivne politike i od strane međunarodne zajednice nesputanog maksimalnog pritiska na targetiranu naciju — Vašington nastoji da Teheran natera na ustupke kombinacijom vojnih udara, ekonomskih mera i kontrole strateških tačaka.

Kritičari takve politike upozoravaju da udari na infrastrukturu koja ima široku civilnu funkciju mogu proizvesti posledice mnogo šire od samog vojnog cilja. Posebno se ističe da uništavanje energetskih i vodnih sistema ne pogađa samo vlasti ili vojni aparat, već pre svega obične građane.

Zbog toga se ovaj sukob sve više poredi sa ranijim vazdušnim kampanjama u kojima je infrastruktura postajala sredstvo pritiska na čitave države.

Od Jugoslavije 1999. do današnjih ratova: infrastruktura kao oružje pritiska

Napadi na infrastrukturu nisu nova pojava u savremenim ratovima, ali jesu sama srž američke vojne doktrine. Tokom bombardovanja SR Jugoslavije 1999. godine NATO je gađao veliki broj objekata infrastrukture, uključujući mostove, energetska postrojenja, komunikacione sisteme i industrijske kapacitete. O upotrebi osiromašenog uranijuma u građanju srpskih gradova, i ne govoriti. Bila je to demonstracija besa zbog odlučnog otpora agresiji SAD i koalicije koja ih je u tome pratila.

Ti napadi ostali su predmet dugotrajnih političkih i pravnih rasprava upravo zbog pitanja gde prestaje legitimni vojni cilj, a gde počinje šire ugrožavanje civilnog stanovništva. Nažalost, srpske vlasti ni tada kao ni sada nisu puno toga uradile na zadovoljavanju pravde, iz još uvek nepoznatih razloga, ostajući u stalnoj i neočekivanoj defanzivi. O tome zašto smo napadnuti, saznajte upravo — OVDE.

Ista dilema ponovo se pojavljuje u Iranu. Kada se uništavaju mostovi, energetski objekti ili sistemi za vodu, vojni planeri takve udare mogu posmatrati kao način slabljenja sposobnosti države da vodi rat, dok civilno stanovništvo posledice oseća kroz otežano snabdevanje, prekide usluga i poremećaj normalnog života.

Američki gubici menjaju ton sukoba

Paralelno sa eskalacijom udara na Iran, Sjedinjene Američke Države pretrpele su ozbiljne gubitke. Američka Centralna komanda potvrdila je pogibiju dvojice vojnika u Jordanu nakon napada za koji Vašington odgovornost pripisuje iranskim snagama, dok je još jedan pripadnik vojske nestao. Više američkih vojnika ranjeno je u nizu napada na objekte koje koriste američke snage u regionu.

Iran je odgovorio napadima na američke i savezničke ciljeve u regionu, uključujući objekte u Kuvajtu i drugim državama Persijskog zaliva. Time je sukob prestao da bude ograničen na teritoriju dve zemlje i sve više poprima regionalni karakter.

Opasnost od rata bez granica

Najveća opasnost sada nije samo u razmeni raketa i dronova, već u činjenici da se menjaju pravila sukoba. Kada infrastruktura koja obezbeđuje vodu, energiju i transport postane deo vojne strategije, granica između borbe protiv neprijateljskih snaga i posledica po civilno stanovništvo postaje sve tanja.

SAD tvrde da vode kampanju protiv vojnih kapaciteta Irana. Teheran tvrdi da je cilj širi — da se izvrši pritisak na državu preko udara na životne sisteme društva. Između tih tvrdnji ostaje pitanje koje prati gotovo svaki veliki rat poslednjih decenija: koliko daleko može ići vojna sila u pokušaju da slomi protivnika, a da posledice ne plate milioni civila.

Upravo zato se najnovija eskalacija između Vašingtona i Teherana više ne posmatra samo kao vojni sukob dve države. Ona postaje test budućnosti ratovanja u kojem infrastruktura, energija i voda mogu postati jednako važne mete kao i vojni objekti. Nažalost, čini se da je samo sopstvena moć neke manje nacije, poput Severne Koreje — jedino sredstvo odvraćanja u situaciji potpune devastacije OUN započete upravo usled unipolarne moći SAD 90-ih godina prošlog veka, ali još više i intenzivnije pod sadašnjom administracijom u Beloj Kući. Ne propustite naše Korisne linkove na kraju teksta, saznajte sve što na drugom mestu nećete moći.