Posle meseci eskalacije, direktnih udara, zatvaranja Ormuskog moreuza i opasnosti od regionalnog rata širokih razmera, pregovori između Sjedinjenih Američkih Država i Irana u švajcarskom Burgenštoku doneli su prvi ozbiljan signal da bi Bliski istok mogao da uđe u fazu kontrolisane deeskalacije.

Vašington i Teheran prvi put crtaju zajedničku mapu izlaska iz rata

Potpredsednik SAD Džej Di Vens ocenio je da je postavljen „veoma dobar temelj za konačni sporazum", naglašavajući da je napravljen značajan napredak kako na političkom, tako i na bezbednosnom planu.

Iako konačni sporazum još nije postignut, pregovarači su uspeli da usaglase okvir koji bi u narednih 60 dana mogao prerasti u sveobuhvatan regionalni dogovor. U ovako složenim okolnostima i uz puno smetnji naokolo (Netanjahu, Tramp) — to nije mala stvar. Naprotiv.

Ključni proboj: formira se „dekonfliktna ćelija" za Liban

Najvažniji rezultat pregovora jeste dogovor o stvaranju posebnog komunikacionog mehanizma između: SAD, Irana, Libana, Izraela i regionalnih posrednika.

Cilj ovog sistema jeste da spreči izbijanje novih sukoba usled pogrešnih procena, nesporazuma ili lokalnih incidenata.

Drugim rečima, po prvi put se uspostavlja direktan kanal za hitnu komunikaciju između strana koje su do sada uglavnom komunicirale preko posrednika ili preko bojnog polja. U diplomatskim krugovima upravo ovakvi mehanizmi često predstavljaju prvi korak ka trajnijem primirju.

Ormuski moreuz ponovo otvoren: energetski interes postao motor pregovora

Drugi veliki uspeh pregovora odnosi se na Ormuski moreuz.

Nakon što je Iran praktično blokirao jednu od najvažnijih svetskih energetskih arterija kao odgovor na američko-izraelske napade, postignut je dogovor o održavanju plovidbe i nesmetanom protoku nafte i gasa.

Vens tvrdi da milioni barela energenata ponovo prolaze ovom rutom, što predstavlja ključni interes i za Zapad i za zemlje Persijskog zaliva. Upravo je ekonomija, možda više nego politika, naterala dve strane da sednu za isti sto.

Liban ostaje najveća prepreka

Iako je formiran okvir za smirivanje sukoba, situacija na terenu ostaje daleko od stabilne.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu poručuje da će izraelske snage ostati na jugu Libana „koliko god bude potrebno". Sa druge strane, Iran insistira da se mora poštovati teritorijalni integritet Libana, dok Hezbolah odbija da prihvati bilo kakvo trajno rešenje koje bi značajno ograničilo njegovo vojno prisustvo.

Upravo ovde leži najveći rizik za čitav proces. Jedan incident, jedna raketa ili jedan vazdušni udar mogu za nekoliko sati vratiti region na ivicu šireg rata.

Vens pokušava da vodi proces, ali Vašington govori različitim glasovima

Dok Vens u Švajcarskoj nastupa kao zagovornik stabilizacije i postepenog kompromisa, predsednik Donald Tramp nastavlja sa oštrim i često nepredvidivim javnim porukama prema Iranu. I ne samo to: u pregovaračku ekspediciju uvrstio je i kontrolni dvojac jevrejskog porekla — političke analfabete, Kušnera i Vitkofa. Nije nikakva tajna da Netanjahu ima svoje poluge moći u Vašingtonu, pa čak i u Trampovom porodičnom okruženju.

Takva kombinacija pregovora i pretnji stvara dodatnu neizvesnost.

Iranska delegacija je već demonstrirala osetljivost i time pokazala koliko su ovakve izjave opasne, onda kada je privremeno napustila razgovore nakon Trampovih upozorenja Teheranu.

Zbog toga će uspeh procesa zavisiti ne samo od sadržaja sporazuma već i od discipline političkih lidera koji ga predstavljaju. A nje očito fali.

Netanjahu kao nezavisni faktor

Još ozbiljniji problem za pregovarače mogao bi predstavljati odnos između Vašingtona i Jerusalima. Izraelsko rukovodstvo posmatra pregovore kroz sasvim drugačiju prizmu, demonstrirajući suštinsku neosetljivost na težnje administracije u Beloj kući.

Za Izrael primarni cilj jeste dugoročno slabljenje Hezbolaha i sprečavanje bilo kakvog iranskog strateškog jačanja u regionu. Ali, to nije izvodljivo, bar ne u većem obimu.

Zbog toga postoji mogućnost da izraelska vojska nastavi sa ograničenim operacijama čak i dok diplomatski proces formalno napreduje. To ne znači nužno otvoreno protivljenje sporazumu, ali znači da će svaka bezbednosna procena na terenu imati prednost nad diplomatskim optimizmom — u režiji IDF.

Nuklearno pitanje ostaje u senci

Iako je fokus javnosti na Libanu i Hezbolahu, suština pregovora i dalje ostaje iranski nuklearni program.

Teheran poručuje da neće odustati od obogaćivanja uranijuma, ali istovremeno tvrdi da nema nameru da razvija nuklearno oružje. To ujedno ostaje najteža tačka budućih pregovora. Bez kompromisa po tom pitanju teško je zamisliti konačnu normalizaciju odnosa između Vašingtona i Teherana ili Izraela.

Ključno pitanje — šta nas očekuje i šta ako?

Ako bi Iran stekao nuklearno naoružanje, pozicija Izraela zauvek bi bila degradirana. U svakom smislu. I vojnom, i ekonomskom, pa bi i depopulacija njegovog prostora dobila na intenzitetu. Uostalom, nešto tako se već događa zahvaljujući genocidnoj politici Netanjahuove vlade prema neposrednom susedstvu, ali i njegovoj unutrašnjoj politici zbog koje se mladi i obrazovani sklanjaju iz takvog okruženja, o čemu više možete saznati upravo — OVDE.

Najrealniji scenario jeste postepena i krhka deeskalacija. Zato, u narednim nedeljama se najverovatnije može očekivati nastavak tehničkih pregovora u Švajcarskoj, određeno smanjenje intenziteta sukoba u Libanu, ali i jačanje uloge libanske vojske na jugu zemlje. U samom Zalivu će se podržavati otvorenost Ormuskog moreuza, ali samo uz ograničeno popuštanje pojedinih sankcija Iranu.

Međutim, za očekivati je i pojavu sporadičnih incidenata, a koji će sasvim sigurno testirati novi mehanizam komunikacije. Naime, mnogo je aktera u igri, a izgrađeno nepoverenje veće je od svih njih zajedno. Shodno tim činjenicama, najmanje je verovatno potpuno i trajno primirje u nekom kratkom roku.

Mnogo je verovatniji model „kontrolisane nestabilnosti" — stanje u kojem nijedna strana nije zadovoljna, ali nijedna nema interes da ponovo zapali čitav region. Sve o ovom sukobu — možete saznati iz naših Korisnih linkova na kraju ovog teksta.